Arhiv UNS — Crkveni listovi

Милић од Мачве сликар, песник, савремени иконограф

у ДОСЛУХУ СА НЕБОМ И ЗЕМЉОМ

|н, који ce, како сам тврди, појављује сваке две стоте године да види свој народ, да са њим пати и воли, да раД и и ствара, у ововременском „гостовању' у реалности свакодневице, починио је многа чуда и изнедрио дело које га је сврстало у ред највећих сликара света. Он, Милић од Мачве, Костур Радованов, Барбаро Геније... отворио је својом ретроспективном изложбом „Од Лепенског вира до српске веданте", двери Народног музеја у Београду за масовне народне походе у ову највећу ризницу нашег постојања. За сусрет куће која чува нашу исгорију и Милића од Мачве, биле су претесне музејске одаје, требало је изложити 600 уметничких радова. Отвараље ове својеврсне ликовне свечаности потрајало је три вечери, узастопно. Рећи за Милића Станковнћа, алијас Милића од Мачве, да је сликар, премало је и претесно за таквог и толико вишеструког генија. Он је још и песник, и драматург, и сценограф, и глумац. А увек доследан, пркосни и самосвојни борац против глупости, заосталости и примитивизма. Нарочито против таквог поступања оних који владају и одлучују о судбинама људи. Није се, чак, либио да се побуни и против црквених канона, јер он је увек у дослуху са изворним редом ствари и земаљских и небеских. Кад је живописао београдски Храм Светог Консгантина и јелене (Вождовачка црква), уметник је изазвао велике полемике јер је његово сликање дошло у сукоб са „фурнирским каноном" начином живописања православних цркава на Балкану, у Србији увреженом захваљујући превласти грчке над српском црквом у 18. и 19. веку. Разбијајући уштогљену композицију живописа, дајући му нови живот и дух и ~ стављајући га у своје време, Милић од Мачве је сгворио ново поглавље у српској иконографији. Учинио је да живопис живи са својим временом. ® Ових дана поново сте пред јавношћу са својим не само уметнички посебним делом него и по обиму несвакидашњим. Реците нам шта вас једнако већ деценијама одржава у тако ненадмашној стваралачкој форми? Два су јака разлога који ме мотивишу да неуморно наступам у истраживачком раду. Први је свакако моја радозналост и крајња знатижеља за све што се дешава око мене, желећи да будем као изузетни радник, учесником у креативним чиновима. Други је, свакако, жеља да надокнађујем све оне губитке у моме роду који су се тако умножено манифестовали, почев од власти и друштва до сваке друге врсте нерада произишлог из једноумног система. И, тако, смислио сам, да кад се уђе на изложбу овакве врсге, да све буде јасно шта се догађало, или каква је била основна преокупација моје уметничке личности, као и средине у којој сам живео. Да се види како ко и колико ствара, и због чега су били потребни они силни прогони појединаца, иначе правих предсгавника свога народа у одређеним доменима људске делатности. в Још у време кад се није ни смело поменути ништа српско, а камоли да су се смели величати наши корени, ви сте томе пркосили. Забрањивали су ваше изложбе, анатемисали вас због српства и ћирилице, национализма, па нису презали да вас оптуже и за шовинизам. Опишите нам сопствена осећања и идеје које су вас одржале. Наравно да ме је одувек носила вера у мој народ, сама лепота пејсажа, и поврх свега ескплозија боја. Од малих ногу спремам се за овај подухват. И данас још увек гледам очима радозналог детешцета, опијеног првим опсервацијама запажања живих предела. Велика је срећа уронити у исгорију и културни ход народа са Подунавља. Ја сам у Лепенцу, старијем од осам хиљада година пронашао Винчанско и Бањичко писмо од пре 7.200 година, и усавршио га већ тада да постане прво линеарно писмо света, rpaфеински у потпуности слично будућој ћирили-

ци. Бранио сам наше ћнрилско писмо од тог заберава и зато сам посгао генерал Лепенски (!), што истонмена слика у Музеју потврђује. • Огсуд толика везаност за колектквно памћење, ко вам је пренео, назначио све те тајне? Мој отац Радован је ратник чувене Дринске дивизије I позива. Пуних седам година је ратовао, кући није долазио. Слушао сам његове приче као мало дете, најчешће лежећи у кревету у којем смо заједно спавали нас петоро укућана (узајамна биоенергија само нас је још више цементирала). Ја сам се оцу пењао на груди да га боље чујем и ту осгајао до успављивања. Ослушкивао сам му пулс и било из најнепосредније близине. Испод очевих бркова се одмотавало повесно од исгорије и истине попут какве бајке. Веровао сам свакој његовој речи, а он није умео да лаже. Отуда та чврсга константа у мени за поштовањем златне гране предака, отуда смисао за колективним памћењем свепредака. Ф Ваша платна имају увек велику епску причу, о једном народу, о његовој духовној и реалвој коби. Ошпшгге ту инспирацију и њено претакање у чудесна платна која гледамо. Одувек ме је одушевљавала крилатица народног певача из епске песме када кеже: ,По три копља у висину скаче, по четири добро унапредак*! То је већ идеја о рађању и развијању растуће или божанске перспективе; онолико за колико се примнчеш предмету постављеном у простору слике, за толико се и успињеш вертикалом до Светлости! То је та реална и духовна коб координагног система, тако присутно на мојим сликама. Без те равнотеже духа, талента и рада нема дела, нема целине, па ни прегакања ндеје као почетне сфере у другу, остварену. Посматрачки дар и озбнљан рад, без сумње, подсгичу даљњу радозналост духа. ф Познато је да сте себи дали више имена, појасните какву поруку свако од њих носи? Основно, оно ,од Мачве", настало је сасвим природно, упућивањем на извориште инспирације, а друга имена и тшуле сам заслугом стекао: ЛЕДЕНИ, ХЕЛИОЦЕНТРИЧНИ, И ВИТЕЗ ОД МАЧВЕ, ВИТЕЗ ЧУВАР МАНАСГИРА ГРАЧАНИЦЕ. Онај који повремено устаје из

,Pacnebe и скидање са крста изнад поворке српских владара "у Вождова чкој цркви

Милић од Мачве испред свог дома на Звездари у Београду - храму Уметпости и Мисли

ВЕРА