Arhiv UNS — Crkveni listovi

ОСМЕХ ЗА ОВОЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ

Спет будизма

„Како нам је? Онако како мора, како је писано, а можда ће бити боље у неком другом животу, ако заслужимо", говоре жене, мушкарци, чак и деца на улицама градова и заселака будистичких земаља. То су људи који верују да је све на овом свету „прст студбине", да се душа сели, да смрт не значи џ

Рано топло јутро. Канди, град у централном делу Шри Ланке, познат no Храму Будиног зуба, тек се буди, тек пристижу први пиљари с корпама воћа и проврћа, а по који крчмар спрема се да отвори своју чајџиницу. На плочнику широке улице, у непосредној близини пијаце, упадљива група млађих мушкараца, ошишаних до главе, у ризама шафранове боје и босоноги. Будистички калуђери. Ходају полако, одмерено, погнутих глава. У руци држе празне чанчиће. Убрзо им прилази једна жена и у свако чанче ставља шаку пиринча. Онда друга, трећа, пета. Један старији човек даје им по половину манга, други по једну ситну поморанџу. И сваки од „милосрдника" се, дарујући храну, клања овим смерним монасима који мирно иду даље, не обраћајући пажњу на примљене дарове.

Обичај је то у будистичком свету, стар колико и сам будизам: монасима вал>а нешто поклонити, или, како бисмо ми то рекли, уделити, храну пре свега, јер то чини част за онога ко даје. За самог монаха, напротив, ови дарови не представљају посебну част, него природну привилегију. И део његове професије. Његовог припадништва „санги", што ће рећи, манастирском братству које ужива највеће поштовање међу будистима. Веће него што га уживају лекари, фармацеути, наставници... - У десетој години дошао сам у манастир - прича млађани будистички калуђер, једини из групе који је пристао да застане и размени неколико речи с радозналим гостима тек пристиглим у Канди туристичким аутобусом. Зашто? Па тако су хтели моји родитељи, и ја сам сам то хтео, то је сасвим природно. У неком сеоцету, недалеко од Кандија, средовечна жена исто тако природним сматра то што је тројицу синова, од укупно седморо деце, послала „тамо, код Буде". Притом показује у правцу брда, где се налази један од бројних будистичких храмова расутих по целом острву, - Најбоље је да живе у санги додаје и дубоко се клања „дошљацима из белог света" који јој дају неколико рупија. Не показује нелагодност, иако је „газдарица", а не просјак: има колибу, мало окућнице, сади поврће, понекад нешто прода на оближњој пијаци, Али као усрдни будиста, она „милостињу" прима као дар Божји. Као израз нечије жеље да буде добар, племенит, јер пажња према ближњему један је од основних правила понашању будиста. А пажња је и то да другом пружиш прилику да нешто учини за тебе. Свеједно што тај други не исповеда будизам; важно је да нешто исповеда, да је Божји створ... јер Бог је један и није важно којим се путем до њега стиже; важан је циљ. Тако мисле и осећају будисти. Најискреније. У будистичком свету готово да нема атеиста. Без обзира на степен образовања, будиста је прожет духом, окренут макар дубоко у себи, без видних спољних знакова неким само њему знаним вредностима, некој имагинарној нади. „Сутра ће бити боље", говоре Будини следбеници, а то сутра за њих има широко значење. - Сутра... па то је други свет, то је мој наредни живот у којем hy бити... ко зна шта, можда духовник, можда краљ, можда риба каже Наронг, туристички водич у Бангкоку, главном граду једне друге будистичке земље, Тајланда. У сваком случају, постоји велика нада да be тај наредни живот бити лепши... мислим да ћу га заслужити. Чиме ће Наронг, или његова колегиница Чу Шри, заслужити да приликом самсаре, што значи, сел>ења душе, добије боље овоземаљско обличје и у том обличју више cpehe?

Раскошиа грађевина: Храм Будиног зуба у Кандију

Увек загонетни, увек тајанствено насме/ани Буда у много обличја краси сваки храм

BEFA

ВЕРА