Arhiv UNS — Kultura

Драготина и Маја 1941.

Два села на Банији, у околици Глине, српско село Драготина и хрватско село Маја доживјела су у Другом свјетском рату различите судбине (као што су различите и у овоме рату). Износимо по први пут у јавности приче свједока о усташком дивљању по Драготини и оригиналне документе о пљачки и паљевини мајских и осталих усташа у сусједном српском селу. Прилог је посвећен и онима што данас кукају како су их „четници истјерали из њихове родне Маје, а село попалили..." Ове двије исповјести снимио сам у два наврата: најприје у кући Ђуре Карапанце у заселку Крајачић, 21. фебруара 1981. године, а затим у кући његова комшије Душана Крњаића истога дана, само пар сати касније. Намјерно их не редигујем, исправљам, нити дотјерујем, ни језично ни идеолошки јер ће тако изворније и нефризиране боље послужити својој сврси. Захваљујем саговорницима (који су сада већ покојни), њиховим породицама и свима онима, који су ми омогућили да се сачувају и запишу вриједна свједочења о нашим страдањима и многим детаљима из живота српског народа тога краја. Прича прва: ДУШАН КРЊАИЋ Душан Крњаић прича о оним тешким тренуцима из априла 1941. године када се затекао у резерви у Сиску. Његов доживљај тих дана не разликује се много од стотина и хиљада проживљаја многих тадашњих војника људи што су вољели своју земљу уз све њене мане и били патриотски настројени, али су због колебљивости старјешина и тадашње краљевске војске морали бацити оружје у трње. Када је б. травња њемачка г авијација почела бљувати смртоносни товар по нашој земљи ја сам био војник-резервиста у Сиску. Били смо збуњени јер нам нитко ништа није објашњавао тко бомбардира, зашто и како. Једноставно смо под узбуном кренули у правцу Вировитице. Пјешице. Код Брезовице нас је затекао нови, снажни налет, авијације. Побјегосмо у шуму и ту сачекасмо да с небеског пространства настану те опасне птичурине. Продужили су (опет пјешице) цо Кутине и Гарешнице. Ту су чекали воз, али им још старјешине нису рекли да је хитлеровска, фашистичка Њемачка напала земљу. Док су чекали прошла је и ноћ. Ујутро, ево воза и послије укрцавања зачуђујућег питања жељезничара: Куда ви, вбјници? У Вировитицу... Како у Вировитицу кад је Швабо већ умарширао у град? Негдје у Пивници изашли су из влака, сада већ свјесни што се збива. Тек тада су старјешине нашли за сходно да им објасне што је посриједи. У оближњој шуми командант батаљона, звао се Никола Узелац, рече: „Вбјници, ствар је озбиљна. Швабо је прешао нашу границу... Ми смо у рату с Хитлером... Немојте да ко можда бјежи или врлуда јер ће истога часа бити стријељан". Било је то читаво објашњење кратко, јасно и никакво. Нигдје ни ријечи охрабрења, буђења љу-

Страдање Срба ррсз« 6