Arhiv UNS — Kultura

војске. Хоћемо назад, али Швабо уперио шмајсер и енергично показује да се више не може ван. Што је ту је, помислих, и нас четворица уђосмо у круг препун војника, наших другова. Ходали су по кругу тражећи неког познатог. Ускоро пронађоше Станка Мравића, Стојана Узелца, Илију Огњеновића, Ћану Груборовића, Милоша Марића и Рецу Мартиновића. Све су го били земљаци, што их у тим тешким и неизвјесним тренуцима ипак обрадова и даде нешто наде. Смјестили су их у неке собе и го толико густо да су спавали гогово један на другом. Два дана нису ништа јели. Трећег дана позва их њемачки официр на казан. Бијаше то за њих изгладњеле велика радост, али само за кратко. Вани су била три огромна казана па тако подијелише и војску. И то први пут према нацији на Хрвате, Србе и Муслимане. Казан претрпан месом бијаше за Хрвате, онај с мање меса и више јухе за Муслимане, а трећи без меса и с „прозирном водицом" бијаше за Србе... Тако је почело, од тада људи су се лукавством освајача и домаћих слугу на челу с поглавником дијелили искључиво према нацији. Неки од наших, мислим да је то био Реџо, каже даље Душан Крњаић, убацио се међу Хрвате или Муслимане. Не само да је добио доста меса већ се знатно прије нас других вратио на Банију. Крњаић и тројка преселише се у зграду бјеловарске гимназије. Ту. их је дочекао знатно оштрији режим живта. У соби до њих била је заточена група цивила. Пјевали су уз хармонику о слободи и из тих пјесама, објашњава Душан, зрачио је неки њему дотад непознати оптимизам измјешан пркосом немоћног. Онда су једног по једног, на смјену, објесили живе у дворишту подигнувши их од земље тек толико да се не могу ослонити. Већ раније јавио се Душан своме оцу Јови дописницом. Једнога јутра ево његова оца на капију, дошао по сина. Дозволили су им и разговор. Нато ће Јован Крњаић једном старјешини домобранске војске: Хоћете ли ми пустити сина кући? Може, стари рекоше и написаше дозволу. Звјерско мучење Јове Крњаића Отац Душанов, Јово Крњаић, који се толико жртвовао за сина и довео га кући бијаше убрзо подмукло, звјерски, нељудски убијен по усташком рецепту крволочних. Гњусно недјело починио је на далеко по грамзљивости и злочинству познати усташа Лука Мазаловић зван Лућа уз асистенцију својих ортака. Све је, заправо, према причи Душана Крњаића, почело оним партијским састанком 13.5.1941. у Бијелим Водама. Неко је усташе обавијестио о састанку па је услиједио прогон и истрага од стране усташа. Мој отац каже Душан није био на томе састанку али већ сутрадан, 14. маја 1941. у нашем дворишту освануше жандари и усташе. Најприје су дозивали оца, нашто је залајао наш пас. Крвници истога часа убише ту вјерну животињу, на кућним вратима. Извукоше оца на двориште ударајући га кундацима и цијевима пушака. Не сјећам се свих, али знам да је у тој групи био жандар из класнићког „касара" Врђа (?), његов колега Ивезић, затим усташе

Страдање Срба

новл ПРОСВЈЕТА