Arhiv UNS — Kultura

из Маје Лука Мазаловић, његов рођак Ловра Мазаловић, неки Лончарић и Фрања Млађеновић. Поведоше оца и онда се сје тише и мене. Посједаше нас у кола с коњском запрегом. Мајка поче кукати и нарицати а Лончарић ће: Мајку ти српску, марш тамо иначе... Стигосмо до цесте за Глину кад се код Винчића зауставише. „Станите", рече један од њих „овдје имамо још једнога". „Перу Ћелапа"? запита други. „Не, већ онога Живка Винчића..." Зашто ме воде? запита Јово Крњаић усташу Луку Мазаловића, док су остали отишли по Живка. Не могу ти помоћи каже усташа. А зашто водите мог сина, то дијете вам није ништа скривило ако сам вам већ ја због нечега крив...? Не знам и не могу ти помоћи одговори Лућа преко воље и строго. Остали су извели на двориште Перу Винчића још у вешу. Живка нису нашли јер је он већ био у Београду. Оставили су и Перу привремено код куће и кренуше ка колима. На изненађење свих Мазаловић запита жандаре (они су ипак били у хапшењу главни): Људи, зашто водите овога малога, он нам није ништа скривио? Марш кући рече жандар Душану послије краткотрајног размишљања. Отишли су цестом према Маји пјевајући Павелићеве пјесме. Престрашени Душан стајао је иза једне живице све док нису замакли за прву окуку. У Маји су сазнало се касни је отпремили Јову у Мазаловићеву гостионицу. Ту су га најприје натјерали да пије и то силом како би касније могао издржати све те силне муке и патње што му их намијенише сподобе у људском облику, дојучерашњи комшије, знанци... Тада су га почели тући, ломити руке, вадити око... Послије неколико сати онако уништеног, унакаженог, полумртва човјека пустише тобоже кући. Код окуке између Драготине и Маје сустигоше га двојица и убише из карабина. Учили смо се гађати рекоше поспрдно. Син Душан отишао је по мртвог оца. Погинуо је храбро, издржао сва мучења звијери и како рекоше усташе послије није одао нити једног друга, нити једну тајну. А знао је много. Тако је Јово Крњаић остао примјер поштена човјека. Одмах потом дођоше усташе поново до куће Крњаића. Видјеше мртвог Јову у дворишту. Позваше сина Душана: Тога пса закопај одмах... Јесу ли се бојали револта људи и властитог недјела над немоћним човјеком?! Јесу ли хтјели што прије послати под земљу своју жртву како се други народ неби „научио памети", постао опрезнији или можда супротставио усташкој сили. Прича друга: Ђуро КАРАПАНЏА Многа села на Банији и Југославији поднијела су тешке жртве у другом свјетском рату, но Драготина спада у ред оних који се још дан-данас опорављају од ратних харања, разарања, убијања и пустошења непријатеља. Људски жи

нова ПРОСВЈЕТА

17