Arhiv UNS — Kultura

Јеремијевски плач и молитвени вапаји

Отац Јустин: Истина о СПЦ у комунистичкој Југославији

Протераваном, хапшеном, саслушаваном и опет прогоњеном Оцу Јустину није преостало ништа друго до повлачења у манастир Ћелије код Ваљева гдје је своје и народне муке преливао у јеремијевски плач Ц молитвене вапаје Христу Распетоме. Много тога је записао. Променио је светом пре Брозове смрти, али је, ево, текст остао за објављивање

О односу цркве према властима „Богу се треба већма покоравати него људима" (Дела Ап. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе је њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним цркво-борцима и црквогонитељима и цркпоуништитељима. „Покоравати се Богу већма него људима" то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизмењиви Устав Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве: Дела Апостолска 5,29; а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а чрвек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Његових закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто издајство Цркве Христове. Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али Црква се не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења

Господ Христос који је и чини такпом. Епанђељска је истина и стпарност: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вапек" (Јевр. 13,8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као носиоца Духа Вечности, Духа Богочовечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати вечно временском, Божје људском, Небеско земал>ском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено јс: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјсм. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек; „Господ Христос да буде у свему први" (Кол. 1,8). Власт је у начслу од Бога (Рим. 13,1-6): и хијсрархија вредности и хијерархија порстка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије", и као слуге Божије. Покрипати се властима зато што кар слуге Божје носе мач којим кажњавају злр а штите добро. Покоравати се пластима зато што су слуге Божје „страх злима делима". а не добрим. Но када су власт страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света Господа Христа, и тиме његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу. нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђел»а. Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље проклето Богом. Све што је од Бога добро је, чим се злоупотреби

од ђавола је. Злоупотреба Божјег то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насил>е, и тиме преноси себе под власт противбога ђавола. Такво је свапђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Авакума и осталих Светих Мученика данашњих, Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Свстих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине; хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царепа, поглавара, властодржаца овог света. па Ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповсдник пере Христове живсо је оваплоћење и бесмртно оличсњс пресветог Свееванђел>а Православне Цркве: „Богу се пећма покоравати него људима". Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђел>а. И зато су сви они и били мучени, злоставл>ани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове. Ево известан број од тих безбројних светих и бесмртних сведока: 1. Свети Мученик Гликерије, презпитер (♦303. год.), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму прспуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом што је и учинио ако сс не одрекну Христа: „Царс, ми нити желимо дарове које

нам обсћаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа... Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара, Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми бијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо". 2. Свети Мученик Јаков Персијанац (Ф421. год.) и цар Издигерд. Цар Мученику: „Знај, осуђујем те на смрт. Али те нећу погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те дуго мучити мукама, да горком смрћу умреш". Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај; мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући за времена да смрт није смрт већ сан; јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна" (васкрснути). 3 Свети Мученик Тивуртије (♦ 236. год.) царском епарху у Риму Фавијану: „Претиш нам мукама. Лли/зар је нама хришћанима страшно страда • ти за Бога нашсг? Прстиш мачем? Та он ће нам од тамннцс тела ослободити. и ми ћемо нсбсску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велику пламен похоте у тслу нашсм. па зар да се овога огња бојимо? Прстиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где се налазили са нашим Богом, тамо је и место наше.* 4. Свсти Мученик Мина (Ф304. год.) и царски доглавник Ермоген. мучитељ хришћана. Ермоген захтева од светог Мине да извршује царска наређења. Свети Мина одговара: „Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују Бога, који јс врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих треба поштовати". Меморандум оца Јустина

Протеран са Универзитета 1945, хапшен. саслушаван и опет прогоњен. отац Јустин је 48. године дошао у мали брдски манастир Ћелије, где је даље живео као (не)слободни заточеник комунистичког режима. Као никоме у СП Цркви, њему је верујући српски народ долазио и казивао своје јаде због свеопште неслободе, прогона вера и славе, душе и Цркве свега што је српско и православно, светосавско и светокосовско. Немоћан да учини нешто више, неслушан ни од српских патријарха и владика (од којих су неки, због везе с њим, били прогоњени) отац Јустин је своје и народне муке под комунистичким игом преливао у јеремијевски плач и молитвене вапаје Христу Распетоме. За сваку смелију реч или проповед, за сваки текст или књигу богословску, што би се појавила у иностранству, или за посету из иностранства, одвођен је у ваљевску или београдску УДБУ, саслушаван, и „преубеђиван", па конфиниран у Ћелије, без права изласка месецима. И тако годинама. Ћелијским сестрама и посетиоцима прећено је на свима нама познате начине.

Као „скривена савест Српске Цркве", како га је називао грчки академик Кармирис, није могао да не напише један овакав мартирски текст: сведочење о истини СПЦ под комунизмом Јосипа Броза и „богова и богића, идола и идолчића" око њега: Ранковића, Пенезића, Бакарића, Кардеља, Фадиља Хоџе... и разних јуда. Текст |е настао јануара 60, спремљен за објављивање самизда* том у земљи, штампањем у иностранству. Показан је неким од владика и климање главом, одмахивање, увлачење у себе, из „страха од горега"... Сам Јустин увек је био спреман на мучеништво. Али, знао је: Црква је само он. И неће страдати само он. Прогони би захватили најприје Ћелијско сестринство, па све који су му долазили, и који су говорили о својим страдањима за веру (имена им зато не спомиње у Меморандуму). Променио је светом пре Брозове смрти. Текст је остао за објављивање. Ј. А. ЈЕВТИЋ

Покорност Богу

НОВА ПРОСВјЕТА