Arhiv UNS — Kultura

Сви осим Бога

Јубилеј најчувеније школе у свијету

Итон, најчувенија школа у свијету обиљежила је маја прошле године 551. годину постојања

Холивудска дива четрдесетих година, Талула Бенкхед (Таllиlаћ Вепкћеас!) имала је обичај да на пријемима наздравл>а речима; „Свим женама, мушкарцима и итонцима". При томе је мислила на тај посебни слој људи који је продукт најславније британске приватне средње школе,Итона, (Етона) која је 29. маја 1990. прославила 550. годишњицу постојања. У Великој Британији кажу да су сви значајни људи, осим Бога, прошли кроз Итон и да су затим обавезно слали своје синове да прођу кроз исти образовно-васпитни систем који даје питомцима препознатљиву самоувереност, шарм, а неки то сматрају ароганцијом. Племе „старих итонаца" које данас броји око 13 хиљада је тако уверено у своју супериорност да их је на прославу дошло много мање него што се очекивало. Упркос присуству Краљице, на прославу је дошло око 4600 бивших полазника те школе, док остали, по правој итонској традицији сматрају да једна тако јавна прослава не одговара духу саме школе. Најбитнија ствар у вези са Итоном је та да свим средствима у своје питомце усађује тако непоколебљиво поверење у сопствене способности да им касније у животу, све изгледа могуће и доступно. Њихов успех је, сматрају педагози плод одгоја који подстиче осећај да ће победити у свакој бици коју започну. Оправдања за ту самоувереност има на претек, јер откако је Итон основан 1440. године, његови питомци су заиста успевали да постигну максималан успех на пољу сваке делатности коју су одабрали. Итон је основао Хенри VI познат не само као краљ који је имао шест жена и био отац Елизабете I, већ и као веома образован човек. Хенри VI је основао Итон за сиромашне, али паметне младиће, који иначе не би имали могућности да стекну одговарајуће образовање. Током векова то је постала школа за синове британске аристократије, али све време је сачувана традиција пријема, уз стипендију, изузетно надарених

ученика. Школа се поноси високим нивоом знања које пружа и захтева од својих ученика. Резултати су најбољи показател> да из Итона излази заиста високообразовани подмладак, јер 90 одсто их успешно наставља студије на универзитетима, а 28 одсто Итонаца добија место на најексклузивнијим универзитетима Велике Британије: Оксфорду (Ох!бгсl) и Кембриџу Сашћпсl§;е). Пракса школе је, да без обзира на углед породице, препоручи родитељима да испишу свог сина уколико не може да постигне минимум знања које се захтева. Истовремено, садашња управа школа ставља посебан нагласак на ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ ШКОЛАРИНА за најталентованије, јер академски углед Итона се претпоставља свим осталим квалитетима. Зато је разумљиво да је листа чекања за упис у Итон много дужа од упражњених места и на свако место се јавља барем десетак кандидата. Листа славних личности које су похађале Итон је слична именику великана британске и светске прошлости. Од песника Шелија (sћеllеу) до војводе од Велингтона победника Наполеона, на списку су бројни политичари, уметници, научници. Углед који су стекли савремени „стари итонци" раван је оном који су достигле раније генерације. Међу њих се убрајају 44 активна члана британског Парламента укључујући више чланова владе, као и многи црквени великодостојници. Многи питомци Мтона су се показали као одлични пословни људи, јер се дух зарађивања и сналажења у свету бизниса посебно цени и негује у школи. Не треба занемарити ни предности које доноси сама чињеница да је неко посећивао Итон у међународним пословним круговима. Итонци кажу да су тако вешти да могу продати, пословично опрезним Јапанцима, типичне уштиркане усправне крагне, које су обавезни део школске униформе, као сувенир. Многи Итонци су продрли у веома уносан свет радија, телевизије и шоу-бизниса.

Аутопортрети Ван Гога фалсификати?

Тврдње без доказа

Што тврди историчар умјетности Валтер Феилшенфелт? На међународном симпозијуму одржаном у музеју „Ван Гог" у Амстердаму, историчар уметности Волтер Феилшенфелт обелоданио је резултате првог подробног испитивања аутопортрета славног уметника, према којима су се три најпознатија „појавила" под мистериозним околностима. Феилшенфелт, који сада живи у Швајцарској, бави се и продајом уметнина и стручњак је за откривање порекла слика. Подаци које је недавно изнео и које ће наредне го-

дине објавити музеј „Ван Гог" потичу из раније недоступних докумената о продаји Ван Гогових дела у Француској. Све три слике на које је бачена сумња изложене су за публику. Најпознатији, аутопортет са сламним шеширом изложен је у Метрополитен музеју у Њујорку, други се налази у „УобзуоП аШпеиш" (ШабB\уоП АШепеиш) у Хартфорду, Конектикат (СоппесlЈсиl), а трећи у Националној галерији у Ослу.

Прегледан је прво списак Ван Гогових слика начињен непосредно по смрти његовог брата Теа (Тћео), шест месеци пошто их је све наследио. Уметник је подарио неколико аутопортрета својим блиским пријатељима и о свима њима постоји ваљана документација. Зато, све аутопортете који нису остављени Винсентовим наследницима нити поклоњени пријателшма треба подробно испитати. Даља истраживања показала су да се слика данас смештена у Метрополитен музеју документована тек двадесетих година овог века, мада је веома слична аутопортрету који је Ван Гог радио у Паризу 1887. године и оставио Теу, а сада је у поседу мизеја „Ван Гог". У слику из Метрополитен музеја Феилшенфелт сумња и због стила сликања. Да загонетка буде већа, на полеђини аутопортрета из Метроплитен музеја насликана је сел>анка која гуле кромпир, мотив који је Ван Гог радио две године пре аутопортрета. Мада је познато да је сликар често користио обе стране платна јер није имао пара да купи материјал. Феилшенфелт сматра да је фалсификатор дошао на лукаву идеју да аутопортрет наслика

на полеђини мање познате, старије слике. Исти стручњак сумња и у аутентичност слике из Хартфорда, као и оне из музеја у Ослу, чији се датум настанка сматра септембар 1889. када се уметник налазио у болници за душевне болести у Сен Ремију (51. Кешу) Феилшенфелт сматра да је незавршена. Сва три „сумњива" аутопортрета убележена су у спискове париског трговца уметнинама Амброаза Волара (АшћгоlBе УоПагб), који је продао многе слике Теове удовице. Међутим, ниједна од поменуте три слике није потицала из њеног наследства. Две су купљене од извесног господина Клуеа (Сlоиеl), пише лист „Опсервер" (Ођбегуег). Мада сумња сада прекрива три аутопортрета стручна експертиза је потврдила аутентичност свих осталих, укључујући онај који приказује ван Гога са завојем на глави, за који се верује да је настао пар дана пошто је одсекао себи ухо. Та слика се налази у галерији Кортолд (СоиПаиШ) у Лондону, а постоји запис да ју је Теова удовица продала Волару. То је доказ да је слика у коју се раније сумњало аутентична, закључио је Феилшенфелт. Рок-музика изазива насилно понашање

Тврдња британског диригента Дениса Вона покренула бурну полемику „за" или "против"

У Великој Британији је криминал мсђу тинејџсрима распрострањенији него код њених епропских суседа, а оперски диригеит Денис Вон то објашњава „бомбардовањем" младих музиком која „отуђује тело од природног емотивиог склопа и призива најпримитивније реаговање. Вон (63) своју теорију заснива на понашању младих л>убитеља рока које је посматрао у популарном лондонском „Марки клубу". „Музика са свих страна, механичко ударање ритма, њен чисто физички утицај и потпуно одсуство суптилних прелаза оставила је на крају публику у стању комплетног менталног ступора, људе дрогиране, глуве и неприступачне за осећања". Он такође сматра да је механички ритам рока неприродан и да одузима суптилност емоцијама. Таква музика присиљава људе да потискују неизражене емоције, а фрустрације којс тако настају могу да се испоље у (на други начин необјашњипом) насиљу, каже Вон. Он сматра да је лек за опу „друштпену болест" у класичној музици, која тело и дух доподи у стање хармоније и умирује осећаје. Вон је осам година радио у Немачкој и опу земљу, гдс има много мање

хулиганизма него у Великој Британији, узима за пример средине у којој је уметност „национална навика и традиција". Ставови британског диригента изазвали су полемику не само у Британији већ и у САД, где је „Њујорк тајмс" објавио више реаговања на ову тему. Један читалац је, на пример, писао да Вонова жеља да преваспита музички укус звучи донекле орвеловски и личи на музички апаптхемтт Британски лист „Индипендент" је указао да и поред тога што су Аустрија и Немачка дале неке од највећих композитора класичне музике, те земље су ипак одговорне за неке од највећих злочина према човечанству. Уз то, нацисти су, на пример, злоупотребили Вагнерову музику за своје циљеве. С друге стране, једно истраживање новијег датума у Аустрији је показало да је потрошња алкохола у баровима и пивницама у директној вези са „количином" музике па су донета и нека упутства о музици која ће се слушати на тим јавним местима. Неки противници Вонове теорије оптужују њега и друге љубител»е класичне музике да теже елитизму и указују да рок, хеви-метал и слични савремени музички стилови нуде младима данашњице „глобалну комуникацију". Мишљење да класична музика постаје „све више духовно стерилна елитистичка грана музике" има и професор Цорџ Хаџиникос. Међутим, на Воганову страну је стао и угледни лондонски психијатар дрМалколм Даф Милер, који каже да су хард-рок и хеви-метал налик на примитивнс племенске игре и делују попут бичевања које изазове скстазу. Осврћући се на понашање младих Британаца на одмору у Шпанији, он пита зашто би иначе они силовито ударали једне друге по глави боцама за време ноћног провода, кад Шпанци то нису чинили. Водећи британски поп часопис „Њу мјузикл експрес" реаговао је нарочито на Воново поређење Британије и Немачке и истакао да је Немачка „рок-пустара" и да Британији на року завиди читава Европа. (С. С.)

Меридијани и паралеле

новл ПРОСВЈЕТА