Arhiv UNS — Kultura

Ја гладујем и жеђом и гладом

Српске народне пјесме

Све наше борбе за слободу прате стихови створени групно у народу или талентом вјечно анонимних појединаца. Ево, и данас обичан народ, па и борци, се лаћају пера и пишу о мрском усташтву, фашизму, али и о својим јуиацима

Народне јуначке пјесме настале су највећим дијелом у вријеме турске владавине, у нашим земљама од краја XIV до почетка XIX вијека. До тада се политичко вођство налазило у рукама феудалаца, а културом се бавило свештенство. Оно је било носилац просвјете и културе, али је своју дјелатност усмјеравало првенствено на пропагирање хришћанских идеја, аскетског живота и покорности понајприје владајућој класи. Турци су упадом на Балкан успјели лишити народ његова водства. Један мањи дио придобили су за сарадњу, други се повукао у неосвојене предјеле, а трећи је осјетио народну муку. Свештеници и калуђери су економски веома ослабили па су се све више изједначавали с рајом, и по животу и по схватањима која постају све више борбена. Тај процес уништавања и однарођавања племства и спуштања племства до нивоа народних маса, трајао је дуже вријеме, а завршен је крајем XV вијека. То се временски поклапа с пропашћу посљедњих периферних остатака некада моћне средњовјековне српске државе. Наш народ обезглављен, економски исцрпљен, политички понижен није могао вјечно остати смирен. Већ од првих дана турске окупације јављају се хајдучке акције већих размјера па су Турци морали организовати читаве војничке походе против „хајдучије". Пламте и ускочке акције у пограничним крајевима. Врсменом хајдучко-ускочке акције прерастају у ослободилачке покрете. Покреће се устанак у Србији и организована борба у Црној Гори. Стварају се прве слободне националне државице, касније потпуно ослобођене. Народна јуначка пјесма прати и описује све те догађаје. Подсјећа на сјај средњовјековне државе, пјева о косовској катастрофи, о подвизима и мукама хајдука, ускока, масовним ослободилачким борбама у Србији и Црној Гори. Народну јуначку пјесму је борба родила и потхрањивала, а она је опзт подстицала борбу, позивала на подвиге, несебично залагање, иницирала жртвовање за више идеале и тако стварала колективну свијест о потреби ослободилачке борбе. Није ни чудо што највећи процват доживљава баш у жариштима борбе: у XV вијеку у старој Деспотовини, с обе стране Дунава и Саве, а у XVI и XVII вијеку на слободним хајдучким територијама, међу самим хајдуцима и ускоцима, у XVIII вијеку у Црној Гори, а почетком XIX вијека међу устаницима у Србији. Обично се за народну пјесму каже да је творевина свеукупног народа, али тако није било. Пого-

тово кад се ради о јуначким народним пјесмама у којима се велича борба за ослобођење. Те пјесме створили су истакнути појединци из народа, познаваоци прошлости, који су вјеровали у снагу народа и његову будућност. Често су то и сами учесници битака. Обично се каже да су слијепци створили народну јуначку пјесму. Дјелимично је то и тачно, али не у буквалном смислу. Филип Вишњић, један од најпознатијих ствараоца ове врсте пјесама, је био слијеп, али је он и директни учесник у Првом српском устанку. Пјевао је и у истуреним шанчевима, у највећем јеку битке, бодрећи борце. Много је таквих гуслара од којих је Вук Карацић прикупио пјесме. Чувени пјевач Тешан Подруговић (био је висок преко два метра да су се шалили да расте и „иде по другога" тако му и остаде надимак Подруговић) уклонио се из завичаја „због крви, јер је био убио некаквог Турчина". Старац Милија, један од најдаровитијих гуслара, био је сав израњаван у некој борби са Турцима. Анђелко Вуковић је убио злогласног Синана Кесецију и о томе испјевао пјесму. Један од најбољих пјевача, Сима Милутиновић, био је поп. Јован Кнежевић бијаше војвода чији су још свјежи гроб раскопали Турци 1852 да би му одсјекли главу. Борбену поезију могли су тако надахнуто спјевати само борци и јунаци. Пјевачи народних јуначких пјесама бијаху нека врста сеоске интелигенције. Преко њих је народна пјесма не само регистратор борбе, не само подстицај за борбу него је и највиши судија о поступцима појединаца и група, судија у име народа. Тај суд увјек садржи уздизање подвига, жртве, али и тешку осуду кукавичлука, а надасве издајства. Одатле народној пјесми мобилизаторска снага, велики идеолошки значај и трајна љепота и величина. По садржају се могу подјелити у три групе; Пјесме у којима се пјева о развитку наше феудалне средњовјековне државе, њеном распадању послије Душанове смрти и косовској бици па све до коначне пропасти слободних државица. У другу групу спадају пјесме које опијевају борбе и живот хајдука и ускока од XV до краја XVIII вијека. Трећу групу чине пјесме о масовним устанцима, борбама у Србији и Црној Гори при крају XVIII и на почетку XIX вијска. Како је у средњем вијеку организатор борбе било феудално племство отуда и у пјесмама тог времена (прва наведена група) главну улогу имају цареви, краљеви, мала и велика властела. Човјек а* и

из народа се ријетко Јавља, али народни пјевач описује те краљеве као народне, обичне ликове и даје им народна схватања (тако налазимо, рецимо стихове у којима описује царицу за ткалачким станом, као прељу или везиљу, а тако и изглед собе с предметима који су у употреби код човјека из народа). Југовићи су у косовском циклусу приказани као јунаци без мане и страха, али у пјесми Зидање Раванице, дати су као бездушни експлоататори. У пјесми „Бановић Страхиња" стари Југ је прави опортуниста. Бег Константин опет у једној пјесми презире сиротињу. Цар Душан је у неколико случајева приказан као човјек лабава морала, краљ Вукашин је сасвим негативна личност, себичан и подао. Стога је народни пјевач те људе најприје понародио. Кнеза Лазара замишља као народног вођу који се жртвује заједно с народом и за народ. Милош Обилић је народни јунак, а не племић. Од Милоша Војиновића народ ствара „чобанина". У колико се у пјесмама и јави лик из народа бива без изузетка приказан као позитивна личност. Такав је Раде Неимар, па безимено Ђаче Самоуче који се усуђује да силном цару Душану Скреше истину у очи и то плаћа својом главом. Тако је и Косовка Дјевојка приказана као хероиина. Средишњи догађај је косовска битка, 1389. године. Све оно прије Косова је образложење пораза, а оно послије као послиједица пораза: „О, Косово, грдно судилиште". То је епопеја херојства, величање жртвовања за слободу. Милошев подвиг је жижа цијеле легенде. Затим долази Срђа Злопоглеђа, „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу баца", Бошка Југовића који „разгони Турке на буљуке", Мусића Стевана који касно стиже, али се упушта у борбу иако без изгледа на успјех, „да на њему клетва не остане"... Тешко проклетство бачено је на Вука Бранковића. Ту су и пјесме о Марку Краљевићу. Марко Краљевић је најизразитији и најпотпунији лик цијеле наше јуначке епике. Он је и „и турска придворица" и „српска перјаница". У њему се осликава отпор народа у условима робовања. Оно понарођавање које је споменуто најпотпуније је успјело баш у лику Марка Краљевића. Пјесме о хајдуцима и ускоцима истичу, за разлику од пријашњих, људе из народа као носиоце идеје борбе и правде. Ту су, пре свега, Старина Новак, Вујадин, Грујица, Бајо Пивљанин, Иво Сењанин... Карактеристична је пјесма; „Рашта Новак оде у хајдуке". Није само зулум објесног Турчина натјерао Новака да размахне буз-

дованом и да отпочне крваву борбу, него га је у шуму отјерао несношљив положај сељака у држави „проклете Јерине". Хајдуци се боре и против домаћих израбљивача и сарадника окупатора. Хајдучке очи гледају „куд пролазе Турци и трговци", а хајдучка освета је најтежа кад је у питању издајник, потказивач и невјерни јатак. Поред описа мука, рецимо живот човјека набијеног на колац, па смрт Старог Вујадина и слично, има у хајдучко-ускочким пјесмама и комичних ситуација, духовитих досјетки, објешењаштва: Млади Грујица којег стари Новак и Радивој продају младој сарајевској удовици, се пресвлачи у дјевојачку одјећу те ноћу убија пашу од Загорја. Грујици је сродан мали Радојица, који је, правећи се мртав, могао све да претрпи и да ни оком не трепне док су му забијали клинце под нокте и жеравицу на грудима разгорјевали, али је мрднуо брком кад је лијепа Хајкуна заиграла коло изнад њега. У Црној Гори вођена је, нарочито од краја XVII вијека борба, врло слична хајдучкој. Црна Гора је била нека врста слободне територије на коју су се склањали и хајдуци из других крајева. (Случај Лазара Пецирепд који је хајдуковао по Босни). У току XVIII вијека борбе у Црној Гори се организују у масовније покрете. Пјесме о тим борбама су веома једноставне по форми, али пуне појединости о изузетној пожртвованости појединаца, и оскудном животу у кршу. Никица од Ровина обилићевски одлази паши под шатор и убија га. И у првом српском устанку ослањају се на хајдучку традицију: Станко Харамбашић из Црне Горе и Зека Буљубаша, неустрашиви вођа „голих синова", били су хајдуци пре устанка. Некадашњи хајдук Вељко Петровић постаје устанички војвода. За разлику од случаја у Црној Гори гдје је герилска борба постепено прешла у масовни устаника, у Србији је устанак плануо одједанпут, претворио се у покрет маса који се није више могао зауставити: „Храни сина па шаљи на војску, Србија се умирит не може!" Народна пјесма колективног постанка прати и даље наше касније борбе за слободу. То се веома добро види из периода народноослободилачке борбе током Другог свјетског рата, а није риједак случај, да се и данас, у овом рату, по старој традицији српскога народа, ратник лаћа пера и у традиционалном десетерцу ниже стихове, веће или мање умјетничке вриједности, о борцима и борбама против усташтва и фашизма. (Компилација према записима

Виде ЛАТКОВИЋА

Народно благо

10ВЛ ПРОСВЈЕЋ