Arhiv UNS — Listovi stranaka

JEDNA PARTIJA, PLURALIZAM, DEMOKRATIJA

Jedna partija više nije kadra da održava ni samu sebe, a nekmoli čitavu socijalnu zgradu - Odlučujuću ulogu u promenama igra borba za Ijudska prava Razvoj i saradnja usvajanjem univerzalnih vrednosti

• ко se imaju u vidu države takozvanog /\ realnog socijalizma, odgovor na pitada li je moguć prelaz od jedne partije na demokratiju nije jednostavan. Iz prostog razloga što te države više nisu istovetne po svojoj iđeološkoj, političkoj i socijalnoj strukturi. STrogo uzev, one to nikad anisu sasvim ni bile, premda je u svima ргеovlađivao sličan poredak, bilo da im ga je nametnuo Sovjetski Savez, bilo da je proizvod revolucija (Jugoslavija, Albanija). Štaviše, i struktura Sovjetskog Saveza več se razlikuje od republike do republike; istovetnost, održavana kroz centralizovanu partiju i njen monopolistički položaj, pokazuje se neefikasnom u obezličavanju i gušenju nacionalnih posebnosti i nacionalnih težnji. Ako se ne gube iz vida različitosti, a samim tim i različiti oblici i različit tempo prelaza od jednopartijskog sistema u demokratiju, opšti zaključak bi, po mom promišljanju, bio; takav prelaz je moguć, a na duži rok i neizbežan. Ali takav zaključak, da bi bio shvatljiv i koliko-toliko uverljiv, pretpostavlja konkretne uslove, a s tim i dodatna objašnjenja. Sve bitne komponente - ekonomija, socijalni odnosi, način vladanja - moraju zapasti u krizu da bi prelazak u demokratiju mogao da se postavi ne samo kao zahtev nego i kao nacionalna i socijalna nužnost. A u tome je najpresudnija kriza vladajuće partije. I to iz jednostavnog razloga što je to partija "naročite vrste"; partija koja ne samo upravlja svim bitnim sferama, nego pretenduje na istorijsku misiju, odnosno na monopolističku vlast - sve dok ne bude izgrađeno hipotetično besklasno društvo, u kome ne bi trebalo da bude ni politike ni države. Uslov, za sve bezuslovan; kriza partije, kriza u partiji koju vrh пе može više da reši prinuđnim "ideološkim jedinstvom", odnosno manje ili više brutalnim čistkama. Drukčije rečeno; kriza se mora razviti iz samog sistema, u samom sistemu. I to najрге u ideologiji, u ideji, u veri. Time se пе obezvređuje, a niti potcenjuje spoljna, izvanpartijska kritika, odnosno opozicija (dakako, opozicija zasnovana na objektivnim, neortodoksnim, nerevanšističkim analizama), nego se time ističe da ideološka, totalilarna partija i poredak i odnosi koje ona inauguriše moraju izgubiti veru u sebe. Konkretno i tačnije: veru u svoju "naučnost" - u ideologiju kao jednom zauvek datu istinu. U komunističkim partijama kao takvim u neizgladivom, neotklonjivom protivrečju između ideala i prakse - nalaze se izvori kriza o kojima je reč. Lenjin je unutarptartijske sporove i krize rešavao rascepima i übeđivanjima, a pre svega kroz revolucionarnu praksu. Ali su ga krize i sporovi pratili do kraja - i posle X kongresa, na kome se privoleo "ideološkom jedinstvu". Staljin je jedinstvo otklanjao gušenjem svakog inomišljenja i istrebljivanjem inomišljenika. Ali ni оп nije uspeo - nije uspela "izgradnja" zamišljenog društva! - da ukine nepodudarnost komunističke ideologije sa socijalnom realnošću nepodudarnost koja je "izgradnjom socijalizma" produbljivala i dobijala groteskne forme i uvlačila se u sve pore. Sada te protivrečnosti i nepodarnosti izbijaju na široj i dubljoj osnovi. Ne više iz nastojanja na većoj doslednosti i vemosti dogmatizovanom učenju, nego u traženju izlaza iz bezizlaza - izlaza koji ideološka, lenjinistička partija ne može ni da osmisli, a nekmoli da nađe. Javljaju se sada iz same partije demokratske struje koje svojim kriticizmom otva-

raju mogućnosti i drugima, koje traže uporišta u demokratskim vanpartijskim strujama i u životnijim formama ekonomskog i društvenog organizovanja. Totalitarne struje time ne nestaju, nego bivaju potisnute. Te struje neće ni nestati, one će biti opasnost sve dok se ne postigne stabilan demokratski preobražaj u politici. U društvu, a prvenstveno u vladajućoj partiji, moraju prevladati gledanja i odnosi da jedna jedina partija više nije kadra da održava ni samu sebe, a nekmoli čitavu socijalnu zgradu. To se već dešava. To se već desilo u Poljskoj, gde se autoritet partije raspao. To se desilo u Mađarskoj, gde su u vladajućoj partiji prevladale snage svesne da ni same ne mogu opstati bez višepartijskog pluralizma.

KULTURA KAO ZAČETNIK PROMENA Ni odgovor па pitanje kako preći od jedne partije na demokratiju, odnosno na višepartijski sistem, nije jednostavan. Iz istih razloga iz kojih nije bio ni odgovor na prvo pitanje: uslovi su različiti od države do države, a u mnogonacionalnom Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji i od federalne republike do republike. Svuda, kao po pravilu, "jeresi" počinju u kulturi: negodovanja kreativnih kultumih radnika protiv birokratske uprave i ideološkog normativizma neprestano, па razne načine, vrše pritisak na vladajuće vrhove. U nekim zemljama, kao na primer u Jugoslaviji, ideologizaciju, odnosno "ždanovizaciju", omeo je sukob sa Sovjetskim Savezom. U nekima, kao na primer u Poljskoj, insistiranje па nacionalno-religioznom iđentitetu bilo je toliko snažno i široko da je übrzo posle Staljinove smrti razbilo ideološke kalupte i propise u kulturi. Štaviše, i u vladajućim vrhovima se javlja 'Veće razumevanje": katkada iz šireg gledanja na kulturu, a češće iz državnog razloga - da se пе bi gubio prestiž u svetu, da bi se sticala popularnost kod kuće. Katkada igra ulogu, istina manju, i neshvatanje vrhova: 1940. godine, u jeku "ždanovizma", žalio mi se drug iz aparata sovjetskog CK da im je najveći problem muzika, jer malo ko razume njene devijacije - sem svakako druga Ždanova. Značajnu ulogu igra kulturno nasleđe: to nasleđe, koje čini svest i psihu naroda, vlastodršci samo mogu krivo da tumače, ali

ne i da uklone; nigđe kao u Sovjetskom Savezu nije se, i to baš u najtežim vremenima, toliko čitala klasična literatura i negovala klasična muzika - uz odgovarajuća ideološka "tumačenja". Sve diktature, pa i totalitarne, "tolerantnije" su prema stranom nego prema domaćem stvaralaštvu: domaće ideje, nove ideje, lakše hvataju koren i brže nalaze srodne duhove. Ali, odlučujuću ulogu, po mom sudu, odigrala je borba za Ijudska prava. Utoliko više što se podudarila s narastanjem krize. To je danas jedina ideja koja prožima svet i kojoj nijedna diktatura nije kađra da se otvoreno suprotstavi. Jer njene vrednosti, njene postavke izviru iz prirode Ijudskog bića i savremenog čoveka nezavisno od nacije, religije, ideologije i poretka. Komunističke diktature sa svojom birokratsko-šovinističkom praksom i intemacionalističkom, sveIjudskom ideologijom zapadaju u procep čim se sučele s Ijudskim pravima. Kao i svaka ideja od istinski šireg zamaha i trajnije vrednosti, i Ijudska prava su zahtevala i našla žrtve i heroje. Heroji, herojsko žrtvovanje je za početak od izuzetne važnosti. Heroji ne haju za vreme i svoju sudbinu. Ali danas se već ne bore sami, niti umiru zaboravljeni: u torinskom časopisu pisao sam o Saharovu kao o savremenom svecu. Ovi heroji su otelotvorenje novih, čistih ideja; svetlljke na naslućenim putevima, izvori neptesušnih žrtvovanja. Ti herojski primeri, te ideje, ideje-heroji, postaju ognjišta grupnih, najpre prijateljskih, neformalnih grupica i klubova; kao što se kapi slivaju u potočiće, a potočići u reke. Svuda je prelaz na početku postupan. I čim sistem počne, čim bude prisiljen da se reformiše - svuda je prelaz buran: štrajkovi, demonstracije. Ustaju iz neznanih, iz skrivenih raka nevine žrtve, oživljuju slobodoumni i patriotski pokreti, ali i rigaju prigušivane omraze i odmazde, religiozni i nacionalistički totalitarizmi. Niko пе može predvideti kraj, mada nigde neće biti ni lak ni miran. No takođe je očito da su mogući mirni, relativno mirni prelazi, tj. prelazi bez oružanih ustanaka i građan-

skih ratova; Poljska, Mađarska, Čehosiovačka. Tendencija ka nasilju su snažne, najsnažnije nacionalno mešovitim sredinama (Nagorno-Karabah, Kosovo), što samo otkriva koliko su nužne i hitne reforme na osnovi Ijudskih prava. Izgledalo je, ali već nije, presmelo konstatovati: "realni sodjalizam" je u sistemskoj, bezizlaznoj krizi Reforme s dljem da ga "poprave", ili da ga vrate "na izvore", samo odgađaju i zaustavljaju promenu. Štaviše, takve "reforme" рге prigušuju nego što otklanjaju kerupdju. Nužna je promena - radikalna, iz temelja. Što pre - to bolje, što svesnije i organizovanije - to manje nesreća i potresa. Politički i kulturni pluralizam se ne mogu zamisliti kao stabilne trajne forme bez stvarnog pluralizma u društvu i ekonomiji: jedan deo, jedna strana đruštva ili ličnosti ne može biti ograničena, a pogotovu zabranjena, a da zbog toga ne trpi celina. Ali treba naglasiti neke specifičnosti. Mada svaka politika teži da upliviše na sve, a pogotovu na kulturu kao najznačajniji segment svesti i saznanja - razvoj kulture ima i u totalitamim porecima svoju kakvutakvu autonomnost. Zbog toga se kultura - o tome je već bilo red - iskazuje pluralistički, ako ne i nezavisno od političkog pluralizma, a опо ne vremenski poduđamo s njim. Po pravilu, kultumi pluralizam, makar ograničen, prethodi ostalim pluralističkim formama. Pluralizam, slobodu ideja i formi, kultura ne može postići bez političkog pluralizma. A to isto, uz uočavanje spedfičnosti, može da se kaže i za društvo i ekonomiju u državama Tealnog socijalizma". Ali pluralizam društva i ekonomije, odnosno raslojavanje društva i nove forme svojine i menadžerstva, iskazuje se pre piuralizma u politici. Štaviše, pluratizam društva i ekonomije uslovljava, u najvećoj meri, i politički pluralizam. Društvo koje ne bi imalo razlika u svojini i statusu пе bi imalo ni potrebe za političkim pluralizmom: drugo je pitanje kakvo bi to društvo bilo i kakve bi bile njegove životne mogućnosti. Ali kad i kako će doći do slobodnog diferenciranja društva i slobodnih formi u ekonomiji, u prvom redu zavisi od promena u politici - od političkog pluralizma. Politički pluralizam je postao conditio sine qua non svih promena, uslov пе samo ekonomskog napretka nego i opstanka naroda "realnog sodjalizma". I to je jedan od apsurda, jedna od osobenosti "realnog sodjalizma"! Uz to napomena: izraze "sloboda" i "slobodan" пе treba shvatiti u apsolutnom, nego u relativnom smislu - kao moguče, kao ostvarivo u datim nacionalnim i internacionalnim uslovima. Sve je to lako i jednostavno shvatiti ako se ne smetne s uma da su sve, sve vitalne komponente bile pod upravom politike, odnosno monopolističke partije. Od пјепе smene, od ukidanja njenog monopolizma i zavisi sloboda sviju tokova. OTVARANJE ZAPADA PREMA DEMOKRATSKIM PROMENAMA NA ISTOKU Zapadne demokratske države, i da hoće, ne mogu ostati po strani od previranja u Sovjetskom Savezu i drugim istočnoevropskim državama. Jer, nezavisno od idejnih simpatija i srodnosti s pokretima na Istoku, Zapad je vitalno zainteresovan za tokove u "realnom socijalizmu". Već to što je morao da se oruža i da stalno bude na mrtvoj straži, govori da to njegovo interesovanje u budučnosti može samo da raste. Ne zbog toga što od tamošnjih promena zavisi održavanje demo-

A što se tiče ortodoksnog, revanšističkog antikomunizma fakat da se komunizam duhovno več raspao i da se tako reći fizički raspada, da se iz njega samog javljaju demokratske struje koje mogu, bar za neko vreme, da odigraju i prelomnu ulogu - sve to govori da ortodoksni, revanšistički antikomunizamm, koji se najčešće inspiriše šovinizmom i verskom isključivošću, može danas samo da ometa demokratske procese i podjaruje i jača ortodoksne, totalitame komuniste.

10

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS