Arhiv UNS — Listovi stranaka

lo jasno da je reformisanje socijalističke privrede iluzija. Опа se ne može reformisati da bi postala efikasna i ostala socijalistička. Raspad centralne države u vidu njene sve manje efikasnosti, koja, međutim, zajedno sa republičkim i opštinskim državama i dalje nezasito guta novac, opet je samo pratilac sloma socijalizma. To i nije jugoslovenska specifičnost. Do sličnih lomova centralne države, ali u mnogo većim razmerama, dolazi i u Sovjetskom Savezu, koji nije imao Ustav iz 1974, ali gde je sasvim jasno da je to, između ostalog, cena za promenu privrednog sistema i raspad carstva. U procesu raspada socijalističke privrede sasvim je normalno što se u pojedinim delovima zemlje, pogotovo u Sloveniji, pojavIjuje strah od ponovne centralizacije upravIjanja, koja je veoma izražena u amandmanima na Ustav SFRJ a još više u predlozima za te amandmane. Neposredan odgovor na to su i amandmani na slovenački ustav. Reč je o pokušajima zaštite kvantiteta "potrošačkog i političkog suvereniteta" pojedinca, koje on, jer je kao pojedinac nemoćan, prenosi u zahteve za suverenitetom republike. Veza između promena republičkog ustava i "potrošačkog i političkog suvereniteta" pojedinca je, dakle, jasna. Veča ekonomska samostalnost republike treba da

spreči da se centralizacijom privrednog odlučivanja i prelivanjem smanji kvantitet "potrošačkog suvereniteta" prosečnom Slovencu, dok veći politički suverenitet osigurava dostignuti nivo političke ravnopravnosti (odnosno manje neravnopravnosti) prosečnog nepartijskog Slovenca. Zauzimanje za veću samostalnsot repubiike i za konfederaciju je, dakle, sasvim novmalan proizvod Ijudske sebičnosti. Da li su bOo standard bilo ravnopravnost stvamo ugroženi od centralizacije, i nije važno; važno je d apotrošač (građanin) misli da je to tako. Tdkođe je normalno što su ovi zahtevi u Sloveniji jači nego drugde. Mogućnosti ргеtvaranja slovenačke privrede u normalnu tržišnu privredu bez prethodnog povratka u kapitalizam 19. veka su ipak mnogo veće пеgo privredd drugih delova zemlje. Uz to je stvami ugled Partije u Sloveniji uvek bio mnogo manji nego u drugim deiovima zemlje; što pokazuju podaci o relativno najmanjem broju njenih članova. Dok je u Jugoslaviji svaki treći zaposleni član SKJ, u Sloveniji je to samo svaki sedmi. I visok postotak "drugorazrednog" stanovništva, koje je u jednopartijskom sistemu politički diskriminisano, jedan je od razloga veće "liberalnosti" slovenačke partije. Odnosi među republikama, koje su zbog krize, sve večeg nezadovoljstva svog stanovništva i sve veče zavisnosti republičkih država od građana prisiljene da štite "suve-

renitet pojedinaca, mogu se prikazati na sledeči slikovit način. Pojedine republike, naročito Srbija i Slovenija, nalaze se u položaju igrača übeđenog da bi bolje prolazio ukoliko bi igrao sđm umesto zajedno sa drugima, i koga je zapravo nemoguče uveriti da se kooperativna igra isplati. To stoga što оп živi u uverenju da sdm igra kooperativno a drugi ne, pa to igru pretvara u nekooperatrvnu, u igru u kojoj on mnogo više ulaže nego drugi. Dodajmo tome i uverenost da se пе može verovati u arbitra, odnosno da je reč o igri u kojoj nema ni čvrstih pravila ni poštenog arbitra. Na nepostojanje pravila igre ukazuje postoječi potpuni pravni vakuum, koji se, па primer, ogleda u nepostojanju pravila za razrešavanje ustavnih konflikata. Nepostojanje pravila proizlazi iz činjenice da je sistem izgrađen na pretpostavci o nekonfliktnosti, a ova iz pretpostavke o večitosti "nepogrešrvog" arbitra. "I posle Tita - Tito". Pokušaj da se pređe iz kooperativne u individualnu igru je, dakle, racionalno rešenje, a!i je njegovo ostvarenje vezano sa rizikom. U takvoj se situadji očigledno pojavljuju dve mogućnosti za zadržavanje kooperativne igre. "Kooperativna" igra zasnovana na ргаvilima "bratstva i jedinstva" može biti nametnuta od drugih igrača (u našem slučaju je JNA jedini igrač koji bi to mogao), što problem odlaže, ali ga ne rešava. Prava kooperativna igra se, međutim, može ostvariti jedino stvaranjem übeđenja da če svi igrati kooperativno po pravilima koja će svi prihvatiti. U sadašnjim prilikama to je praktički nemoguće, jer je očigledno da su pravila koja bi igrači hteli da prihvate veoma raziičita. Ako ostanemo na tlu ekonomije, razlika medu predloženim pravilima veoma se dobro ogleda u poređenju Mikulić-Markoviđevog koncepta privredne reforme sa konceptom privredne reforme Miloševićeve komisije. Ukratko, u "novom socijalizmu" Ш "sodjalizmu po meri čoveka", sodjalizma koji je uvek bio definisan kao privredni sistem zasnovan na društvenoj odnosno državnoj svojini sredstava za proizvodnju više nema, je se tržište proizvodnih faktora i sodjalizam logički isključuju. Sa druge strane, Miloševićev sodjalizam sažet u nacrtu privredne reforme njegove komisije izričito istrajava na društvenoj svojini i liči na u ekonomskoj teoriji dobro poznati koncept Langeovog tržišnog modela socijalizma sa naglašenom ulogom "planera" (Partije) koji biга menadžere i postavlja pravila njihovog ponašanja па tržištu roba. Dakle, čak i na ekonotnskom području, na kojem su, navodno, razlike između pravila koje bi prihvatili pojedini igrači najmanje, опе su nepremostive. Zbog toga je jedina mogućnost da se s vremenom postigne dobrovoljna kooperativna igra dopustiti individualnu igru uz bitno smanjenje broja pravila igre. Jedino bi to moglo ponovo da übedi igrače u korisnost kooperativne igre. Drugim rečima, za opstanak Jugoslavije u kojoj će sve biti dobrovoljno, nužno je (1) smanjiti "jedinstvenosti" i (2) prihvatiti činjenicu da se nova pravila ne mogu zasnivati na nekakvom nesebičnom "bratstvu i jedinstvu", nego samo na sebičnim koristima od "različitosti i saradnje".

Činjenica da su među značajnim stvaraocima jugoslovenskih privrednih sistema bili Kidrič, Kardelj i Krajger znaćajan je "argument" varijante zavere. Zaboravlja se da su oni pre nego Slovenci bili komunisti i da su njihove ideološke zablude bile fataine i za slovenačku i za jugoslovensku privredu; njima su aništavani seljaci, zanatlije, preduzetnici i drugi "eksploatatori". Razlozi su isti u svim socijaiističkim privredama: vera u avangardnu ulogu Partije i komunizam, iz koje proizlazi potreba za uništenjem privredno nezavisnih slojeva stanovništva - potencijalne opozicije, i proganjanje čak veoma osamljenih dvoumljenja u naučnost marskističke "nauke".

Jože Mencinger

ĆORSOKAK

Situacija u Srbiji može se označiti kao suočavanje sa ćorsokakom. Drukčije rečeno, postaje jasno da je učinjena strateška greška, pa se traži taktički izlaz. Za sada, nema uslova da se dođe do promene strategije. Razlog je u tome što je postojeća strategija stekla određenu kvazi-legitimnost, tako da je teško odustati od očekivanja koja su stvorena, a za koja se sada vidi da se neće ispuniti. Stoga se teži taktičkom prilagođavanju, koje se sastoji u promeni sredstava, uz očuvanje ciljeva. Međutim, tek shvatanje o nužnosti promene ciljev amoglo bi da izmeni čitavu političku situaciju u Srbiji. Ovo nije na vidiku. Ovo što govorim o strategiji važnije je nego što se inače misli. Mnogi nisu svesni da je u očuvanju socijalizma Beogradu bio određen ključni zadatak. Strateška tačka očuvanja socijalizma bila je u Beogradu, pod čim se smatralo sprečavanje prevlasti liberalnih ideja u glavnom gradu. Očigledno se smatralo da bi svaka obnova komunističke vlasti morala da krene iz Beograda. Nasuprot tome, eventualna prevlast liberalnih i demokratskih shvatanja u Beogradu rušila bi čitavu zgradu komunizma u Jugoslaviji. Usled toga, Beograd je bio pod posebnom paskom. Danas je prevladalo uverenje o antisrpskom karakteru ove strategije, a u stvari reč je o strategiji odbrane jednog centralizovanog sistema, koji se štiti policijskom državom. I puč i revolucija mogu se izvršiti samo u glavnom gradu, dogod je reč o komunističkom režimu. Ovo je dovelo i do toga da Beograd i Srbija izgube uticaj i moć, a i da zaostanu u procesu napuštanja socijalizma. Ravnoteža koja je uspostavljena početkom sedamdesetih godina postala je neodrživa. No, tad aje izabrana pogrešna strategija: da se uz postoječe ciljeve i unutar postoječih ustanova uspostavi nova ravnoteža, uz bitno povoljniji položaj Srbije. A to znači da se sa socijalističkim ciljevima uz pomoč komunističke partije dođe do novog odnosa političkih snaga. Međutim, socijalistički su ciljevi propali, a komunisti su se razjedinili. Drugi kanali, pre svih vojska, od kojih se očekivalo da će braniti socijalizam pokazali su se nespremni da tu svoju ulogu izvrše, poučeni iskustvom od Poljske preko Tienanmena do Rumunije.

Izgledalo je, konačno, da će se moći nešto postići oslanjanjem na politiku nacionalnog interesa, koja bi trebalo da vodi novoj nagodbi u Jugoslaviji. Međutim, nacionalističke politike najmanje odgovaraju upravo Srbiji, pre svega zato što zatvaraju liberalnu i demokratsku altemativu, koja jedina može da obezbedi maksimalna nacionalna prava uz miran zajednički život. U tom smislu, kijučni nedostatak strategije komunista u Srbiji jeste taj što se i dalje drže titoističke politike, po kojoj je liberalni Beograd najveća opasnost. Ironično je, ali bojim se tačno, da će prvi koji su shvatili da je Josip Broz mrtav biti poslednji koji će shvatiti da on ne može umreti dok živi komunistička partija. Sada je toliko uloženo u odbranu sodjalizma, u ravnopravnost nacionainih interesa i u komunističku mobilizaciju naroda da se teško mo-

Opozicija je pokazala nesposobnost da se Hberalizmom odupre nacionalizmu, pa prihvata temeljnu komunističku ideju da se ne može nači demokratski okvir za rešavanje nacionalnog pitanja.

že videti kako bi se sa komunističke moglo preći na demokratsku strategiju. A bez toga se osnovni politički interesi ne mogu nikako ostvariti. Мога se još dodati da je opozicvja pokazala nesposobnost da se Überalizmom ociupre nacionalizmu, pa prihvata temelinu komunističku iđeju da je srz jugoslovenske politike u tome da se пе može nači demokratsld okvir za rešavanje nadonainog pitanja, te da se može samo živeti u više iii шаnje nestabilnim režimima, koji se bave stalnom raspodelom i prerapodelom nacionalnih prava i računa. Ovakvo stanje održava autoritarizam kao jedno od moguđh rešenja i oslobađanja sve od rizika koji sadrži opredeIjenost za liberalnu demokratiju. Zato će biti potrebno još više dokaza da bi se konačno shvatilo da je ćorsokak stvamo ćorsokak.

Vladimir Gligorov

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA

3