Arhiv UNS — Listovi stranaka

ČEMU NAS ISTORIJA UČI?

Boljševizam je počeo kao nad ačovečanstva, a završava se kao užas i zločin U pitanju je sistem koji ne može opstati bez pokornosti, jednoglasja, aplauza i mitinga - Demokratija ima mehanizme koji ograničavaju glupost, oholost i ambicije za vlašću bez granica

Učili smo davno staru, mudru izreku: istorija je učiteljica života. Učili i, kao i mnoge druge mudrosti starina i prošlosti - zaboravili. Ona je samo dugo i gorko iskustvo Ijudi: živeti u sadažnjosti - to znači, u stvari, saznati mudrost proteklih saznanja. Mnogi su mudri Ijudi pojmili sužtinu te izreke; ali očevidno treba živeti u sadašnjosti pa do kraja uvideti da se smisao izreke otkriva u jednom teško razumljivom ponavljanju. Dobra i Zla, tiranije i slobode. O tome možemo razfflSfljati koliko možemo i umema Шоzofski, umetnički, politički, ideološki, itcL, itd Međutim, ono što se danas pred našim očima zbiva, ovaj teški, pravedni slom tiranije jednog ludaka u Rumuniji izvan je normalnog poimanja, pa samim tim i izvan svakog mudrovanja o nataloženom iskustvu trajanja istorije; savremenici su u vrlo kratkom vremenskom periodu jasno videli šta, u stvari, znači era boljševizma, odnosno šta znači era monopolizma, tiranije, tako dobro znana mnogim tamnim stranicama istorije. Ali, koliko su psihološki drukčija saznanja iz učenih stranica o prošlosti - od doživljenih, viđenih, od čujnih krikova, od bola i straha izobličenih Ijudskih lica! I stari Rimljanin je verovao da je njegov vek najsavršeniji i samim tim večit. Ili ta pitanja uzaludnosti istorijske vere u sadašnjost ostavimo istoriji, koja je neophodna, raznme se. Ono što savremenik doživljava, svakako je psihološki mučnije od svih mučnina prošlosti koje se ponekad čitaju i kao zanimljivo štivo. Thko i mi danas našu zbilju doživljavamo slično našim precima, pa ipak sasvim drukčije; i oni su bili svedoci mnogih slamanja, ali su oni psihološki prohujali, a mi danas slomove doživljavamo kao realnost. Očito je razlika samo u silnim promenama oblika nasilja. I nije samo Rumunija u pitanju: u pitanju je čitav svet boljševizma, koji je tako duboko obeležio naše stoleče. On je počeo kao nada čovečanstva, a završava se kao užas i zločin. Ne treba se zavaravati nadama komunističkih političara i ideologa da će krpljenjima i utopijskim reformama sačuvati monopol jedne partije koja več decenijama smatra da je njeno božansko pravo da upravlja voljom, svešču, pameču i slobodom Ijudi. To su oni dramatični trenuci istorije kad Zlo navlada u ime jednog principa: mita, boga, despota, monarha, radničke klase - svejedno. Jedan princip vlasti proglašen za Apsolut uvek je izraz tiranije, bilo kakva ona bila. I nije danas srečna i nesrečna Rumunija jedini dokaz početka кгаја boljševičke ere. Svuda, od Trga nebeskog mira, Sovjetskog Saveza, Poljske, Istočne Nemačke, Mađarske, Čehoslovačke, Bugarske, pa i kod nas, razume se, lome se okviri apsolutizma komunističke vlasti. Da je svest komunista na vlasti neopterećena Apsolutom vlasti, demokratija bi bez užasa rešila ovu neizbežnu istorijsku smenu u ime slobode i Ijudskog življenja. Bar bez krvi. Razume se da su mnogi demokratski pokreti, naročito u svojim počecima, bivali obeleženi krvlju. Muke njihovog nastajanja bile su, često, obojene dragom bojom radosti г crvenom. Neke zakratko; svuda tamo gde je demokratska revolucija konačno pobedila, crvena boja je izgubila svoj politički, simbolički smisao i postajala lepota za oko i deo estetskog zadovoljstva. A tamo gde je demokratija počinjala da se pretvara u svoju suprotnost, u vladavinu jedne partije, crvena

boja postaje simbol autokratije i represije. zastrašujući, u većoj ili manjoj meri, bilo gde i како kad, ali uvek usmeren ka monopolu održanja vlasti po svaku cenu. Stara mudrost istorije ponavlja svoje nataloženo iskustvo: Ijudsko društvo kao da je osuđeno da se kreće između Zla i Dobra, kao da je to princip njegovog postojanja. Danas smo svedoci da se boljševička era zla bliži svom istorijskom kraju. Ali kad će doći taj кгај i po koju cenu? ODBRANA SISTEMA POČINJE SILOM NaSa je zemlja zanimljiv primer ovog istorijskog smenjivanja: dobivši rat na uslovIjenim slobodarskim načelima nacionalnog i društvenog oslobođenja, Komunistička partija Jugoslavije se vrlo brzo pretvorila u udamu pesnicu staljinističkog principa vladavine. (Setimo se samo govora Moše Pijade na Prvom zasedanju Ujedinjenih nacija u Parizu 1947. godine. Ovenčana slavom pobede, KPJ je protiv svojih jučerašnjih saveznika govorila ono što Staljin nije hteo, ili nije smeo da kaže. Svet se promenio; saveznička demokratija je pravila sve veće ustupke savezničkom komunizmu koji se, u međuvremenu, znatno proširio. Otd., itd. mnogo od toga već davno znamo, a danas, u ovom prelomnom trenutku, znatno više. Ali, ostavimo i to istoriji.) Mi danas vidimo kako vreme istorijskog vladanja Apsoluta Zla prolazi. U krvi, razume se. Samo, šta sa nama? To je glavni poiitički i teorijski problem, jer пе treba nikako smetnuti s uma đve davno uočene činjenice; KPJ je, uz veliku pomoć sveta, ipak dobila rat i odmah se neminovno našla na strani represije i apsolutizacije svoje moći; druga je činjenica strahovit građanstd rat u ovoj višenacionalnoj zemlji, zvanoj Jugoslavija. Nije mi namera da sve te dobro znane činjenice razlažem - one su i suviše dobro poznate, uz još mnoge druge koje pripadaju periodima vladavine apsoluta neslobode i nasilja i u današnjoj istoriji. Ali šta sad? Jugoslavija se ipak razlikuje od drugih socijalističkih zemalja, ma koliko po sistemu vlasti njima pripadala: prva je ot\'orila granice, prva je počela, makar neuspelo, da razmišlja o reformama, prva je donekle omogućila bar izvesnu slobodu štampe. Ali je, u suštini, ostala na principima monolitne vlasti iako je te principe propagandno odbacivala. Stvorila je republike, odnosno republičke partije, "dogovomu ekonomiju", "samoupravljanje" - sve atribute jedne labave federacije koja treba da se održava samo jedinstvenom vlašću SKJ, a svi njeni pomoćni mehanizmi uglavnom ргоizlaze iz boljševičkih modela koji su istorijski na umoru (prevremeni izbori, partijske čistke veiikih razmera, prividno slobodno kandidovanje, svođenje sredstava informisanja na propagandna glasila pojedinih republičkih partijskih državica, napor da se politička vlast održi i nad ekonomijom i kulturom, itd. Sve to, uz opštu bedu i mnogo štošta drugo, nameće mnoga pitanja: kako spasti monolitnu vlast vladajuće partije, odn. SKJ, kad ona, stvamo, ovako razjedinjena, ne postoji, i kojim to čarobnim štapićem spasti Jugoslaviju da je i Albanija ne pretekne u istorijskom procesu koji sve vidnije postaje okrenut demokratiji, Ijudskim pravima i slobodnoj ekonomskoj utakmici. Ali, o tome neka brinu komunistički forumi i vlastodršci.

Slom sistem a koji ne moie opstati bez pokornosti, jednoglasja, aplauza i mitinga

4

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS