Arhiv UNS — Listovi stranaka

Partija bez programa, suočena sa lomovima boljševičkih modela u gotovo svim delovima sveta, bez obzira па svoju prošlost, izgubila je svoju istorijsku šansu. Došavši па vlast preko utopijske ideje o vladavini radničke klase, опа je i sebe i čitavo društvo dovela do prosjačkog štapa; umesto socijalne pravde i jednakosti, pomoču kojih je ргеuzimala vlast, ona se pretvorila u neku čudnu varijantu več davno umrlog feudalizma. Čaušesku nije jedini; čitav niz komunističkih lidera je, u suštini, u većoj ili manjoj meri, radio ono što se danas u Rumuniji otkriva. Ib ne treb azaboraviti. Istorija uči da je Ijude kao što su Čaušesku, Staljin, Mao Ce dung, Tito i mnogi drugi koji su bili па čelu istorijskog kretanja ka Zlu - da je sve njih, u stvari, rađao sam sistem, da je sistem oličenje onih kretanja u istoriji koja vode i ostvaruju se kao periodi despotija. Ali prema mrtvima je lako biti ironičan: u praksi, diktature ne trpe ironiju. Dobro znamo sudbinu mnogih koji su se ironijom podsmehivali diktatorima. Zato pomrle lidere ostavimo njihovoj nelepoj sudbini, koja je sama po sebi dokaz više da su svi oni bili otelotvorenje Zla samog, bez obzira na varijante koje su u pojedinim istorijskim epohama obeležavale to Zlo. Zato, u suštini, nisu samo vođe u pitanju. U pitanju je sistem koji ne može drukčije opstati bez potpune pokornosti, bez čuvenih jednoglasnih odobravanja, oduševljenih aplauza i mitinga. Otuda danas, u sumračju gotovo celovekovnog vladanja mnogim narodima, toliko sličnosti među njima; odbrana sistema pre svega počinje silom. Nju prate bezbrojni politički skupovi koji treba da opravdaju upotrebu te sile. Izmišljaju se novi termini koji, iako ne znače ništa, treba i svom narodu i demokratskom svetu da pokažu kako su komunističke vlasti na pravom putu novog razvoja, odnosno па strani Apsoluta dobra. lako je - i ne samo kod nas - u zvaničnoj, moćnoj propagandi stvoren pojam "pluratizam", koji treba da zameni i prevaziđe vekovni pojam demokratiju. Demokratija se, istina, nije mogla sasvim izbeći: pojam "demokracija" upotrebljava se kao dokaz velikih promena, a on u suštini nije ništa drugo do krečenje fasade ispod kojeg sve ostaje isto - od grejanja do kanalizacije. Neslobodu i kulise slobode nije ni prvi ni poslednji izmislio Potemkin. Samo su politički pojmovi zamenili njegova sela...

NACIONAL KOMUNIZAM I NOVI LIDERI Kod nas se sve viSe ostvaruje nacionalkomunizam. Nova formula za stare zakone očuvanja monopola vlasti. Naša, jedinstvena u svetu. Ujedinjeni Srbi pod vođstvom SKS, koji imaju svoje Kosovo, ali i mnogo Srba van republičkih granica, sve se teže razumeju sa komunističkom vlašču Hrvatske, Slovenije, Makedonije, jer gotovo da su sva sredstva za održavanje moči u igri; od tenkova na Kosovu, preko afera, podvala, krađa, do svađa i razmimoilaženja u vrhovima vlasti, koje za sada jedino održava želja za vlašću. Kučan govori o samostalnoj, evropskoj, komunističkoj Sloveniji - kao daje to moguće. Miloševič o slobodnoj, bogatoj, ujedinjenoj Srbiji - kao da je i to moguće. Komunistička vlast se našla u haosu koji je svakome jasan sem onima koji još uvek misle da je boljševički tip vlasti uopšte spojiv sa demokratijom i savremenim svetom, a boljševici to nikada, od Lenjina, nisu ni hteli - verujući da je njihova moč jedini izlaz njihovim nesrečnim narodima. Oko nas se ruše diktatorski metodi komunističkih partija, a u Jugoslaviji se rađaju novi lideri koji vešto rasplamsavaju potisnuto nacionalno biče naroda koji nije smeo glasno i jasno da pominje svoje ime, tradi-

cije, slave i manastire. Ali ti isti voljeni i vešti lideri zadržavaju sve osnovne principe boljševizma; monopol vlasti, pojam društvene svojine, opiranje sve močnijim talasima višestranačkog sistema kroz izmišljanje novih boja i modela komunističkog društva i prividno menjanje Socijalističkog saveza, uz nedodirljivost armije, Tita, avnojevskih principa, kao da se ništa promenilo nije i kod nas i u zemljama realsocijalizma, koje menjaju čak i nazive i simbole svojih država. Kao da nije prošlo pola veka od AVNOJ-a koji se stvarao pod ratnim uslovima i njima prilagođavao, i koji se, prirodno, u velikoj meri razlikuje od današnjih prilika i odnosa u Jugoslaviji. Sve to leži u osnovama današnjeg potpuno razjedinjenog Saveza komunista Jugoslavije: nema AVNOJ-a sem kao istorijskog dokumenta, nema bivše KPJ pod neprikosnovenim vođstvom Tita. Svega toga nema, ali ima teškog i grubog napora da se u ime različito tumačene prošlosti održe mehanizmi represije i moči. A i istorija Partije uči: tradicija je jedno, prošlost nešto sasvim drugo. Kad jedan narod drži do tradicije, on to najčešče čini zbog oslanjanja na lepe periode svoje prošlosti, zbog kojih i ima dobru sadašnjost i nadu za još bolju budućnost, čija uporišta otkriva u dalekim nagoveštajima tradicije. Razume se, ne uvek i ne kod svih. Ali kod naprednih naroda, tradicija se neguje kao klica iz koje je nikla srećnija sadašnjost (Magna carta, američka i francuska revolucija, i druge). A kod onih naroda kod kojih jedan politički uspeh iz prošlosti postaje bitno obeležje vladavine, put ka Apsolutu zla je utrven, a vrata političkom konzervatizmu, antiprogresu i dogmatizmu širom otvorena! Zato se tako teško, i često krvavo, ruše sistemi koji smatraju da je njihova prošlost garantija za neku utopijsku budučnost. Zato se i kod nas prošlost, koja

u mnogim zvaničnim interpretacijama jedva da dopire do AVNOJ-a, smatra početkom istorije. A kad se politički krene u dublju prošlost, ona onda gubi lepotu tradicije i postaje gola potvrda dnevne političke mudrosti. Tu, valjda, treba i otkrivati korene svih represija: od staroazijskih despotija sve do današnjeg realsocijalizma "različitih boja", svuda se naiazi ta projekcija u večnost koja je i najčešći uzrok njihove propasti. Čak su i mitski nrodi slutili tu zakonitost postojanja: prvobitni haosi ustupali su svoje mesto bogovima, zatim despotima i carevima, moćnicima svih varijanti, da bi u novija vremena doprli do ideje čovek akoji treba da postane gospodar svoje sudbije. Tu se i rodila prva nejasna ideja o demokratiji koja se vekovima, lagano ali uspešno, odupirala represijama i diktaturama. TEŽNJA ZA MOĆI ZAMRAČUJE RAZUM Ove školske misli ponavljam da bi i meni samom postao jasniji ovako brzi raspad boljševičke ere. SKJ svakako pripada toj eri, makar činio u njoj jednu od varijanti. Vera u vojsku, od koje mnogi očekuju spas, jeste iluzija. U mnogim zemljama sveta (Kina, Latinska Amerika, neke afričke zemlje, itd.) опа je samo privremeno sprečavala slom. I "pukovnička" era u susednoj Grčkoj samo je zakratko unela nekakav red u zemlju. Uostalom, vojska ima svoju ulogu u državi i ona je tačno određena. A kod nas i u ostalim socijalističkim zemljama armija je, u stvari, partijska, pa prema tome ona podjednako služi i odbrani zemlje i odbrani sistema. A šta će se desiti ako sistem padne? Na čiju će se stranu okrenuti vojska? Vanrednom stanju - ali hočemo li mi imati na snazi još jedan naš genijalni izum: osmoglavog vrhovnog komandanta, koji bi to vanredno stanje proglasio?

Sadašnja kriza i mučni sumrak boljševičke ere naročito su vidljivi u višenacionalnim državama, kao što su Sovjetski Savez i Jugoslavija. To je opet traženje spasa u prošlosti: dugo lišavani stvarnog prava na svoju istinsku prošlost i identitet, narodi pod vlašču jedne partije počeli su da traže svoju samostalnost - od Azerbejdžana do baltičkih zemalja i Slovenije. Sve je to dobro znatno i poznato. Ustvari svih socijalističkih zemalja samo formalno priznaju narode: zato je sada nacionalno pitanje njihov prvi problem. Jednonacionalne države imaju samo bedu i nedostatak slobode. Mi imamo još i nadje koje ističu svoju ponekad sičušnu prošlost, iako je i ona bivala samo formalno priznavana. Kad tome pridodamo ekonomsku bedu, krah marksističkih doktrina, opštu zaostalost, apsolutnost nesposobne vlasti i bezmernu glupost, koja izgleda da je zaštitni znak svih apsolutizama - onda slika postaje nešto jasnija. Izgleda kao da se moć apsolutne vlasti ogleda najviše u glupostima vlastodržaca, ali izgleda kao da drukčije ne može ni da bude. Težnja za moći kao da zamračuje razum; zato i пе treba tražiti suptilne odgovore na pitanja zašto su ti silni komunistički kongresi, rezolucije, "istorijska геšenja", najčešće gomila glupih fraza, zašto su svi ti tekstovi pisani jezikom koji je do te mere klišetiran da ga ne razumeju ni oni koji ih pišu, jer ne znaju šta hoće, pa je jednostavnije služiti se klišeima nego mislima. Izgieda da je kliše veoma stara forma apsolutističkih metoda: od silnih titula, epileta, prošlosti, sve do mnogobrojnih predsedništava i predsednika kojima danas raspolažemo. Thko je Jugoslavija - a i zbog mnogo čega ovde nepomenutog - postala jedan od poslednjih beočuga u lancu evropskog boljševizma. Od prve koja je počinjala da se menja i uplašeno približava demokratiji, naša je zemlja dogurala do nezapamćene bede i nacionalkomunizma. Osam državica, prezaciužcnih, i njihovih osam posvađanih partija, danas predstavljaju Jugoslaviju! Pa ipaic, ima iziaza, čini mi se. Samo, on nije u boljševičkoj umirućoj eposi. Demokratija, sa svom svojom nezadrživom moći ekonomskom, naučnom, društvenom, itd. još jednom pokazuje kako je prastari san o slobodi pravo Ijudsko biće. Današnja borba za Ijudska prava, za slobodu građanina da slobodno misli i dela, potvrđuje staru istinu: čovek samo u razdobljima zla postaje rob apsoluta jednoumlja. On je po prirodi različit - kao što su različite njegove misli i težnje. Zato je moderna demokratija stvorila višestranačke sisteme, jer su oni jedina mogućnost za slobodno mišljenje i opredeIjivanje građana. Ne verujem da bi se danas razvio srpsko-slovenački ekonomski rat, koji je ne samo štetan nego i beskrajno nerazuшап, kad bismo živeli u demokratskom poretku. U demokratiji, stranka koja bi izmislila takav sukob, bez obzira na motive, namah bi u parlamentu izgubila vlast. Svaka demokratija ima svoje mehanizme koji ograničavaju glupost, oholost i ambicije za vlašću bez granica. Kod nas nije tako. Komunističke partije, ponaosob, imaju svoj tvrđi monopol na vlast - zato tih mehanizama u Jugoslaviji i nema. Jedino demokratija, u kojoj bi učestvovali ravnopravno svi građani, pa i komunističke partije, slobodno, sa svojim programom, može da obezbedi i nenasilje i slobodu. Opšta formula demokratije je u suštini jednostavna: sloboda - od tržišta, zakona, odgovornosti, do pameti. Sve ostalo je stvar zrelosti jednog društva: ustav, zakoni društvenog uređenja, pravila igre. Zajedničko je samo jedno svim demokratijama: svest o neprihvatljivosti apsoluta neslobode. Sve ostalo pripada civilizacijskim nivoima i zakonima apsoluta slobode do kojih je jedno društvo doprlo. Tbme nas uči stara, mudra istorija.

Zoran Gavrilović

NAŠI DANI

Umetnost je, pokatkad, proročanska i vizionarska, čak i onda kad misU i ovaploćuje vreme u kome se rodila. Zato i objavljujemo ovde pesmu Vladislava Petkovića-Disa - jednog od naivećih pesnika Srbije, objavljenu joS 1910 godine, u vreme kad se Srbija pnpremala na slavne dane svoje istorije, Balkanske ratove, i kad je demokratija zaista bila sistem društvenog uređenja. Ali, nije bilo sve tako, pa je Dis u tom i takvom vremenu Srbije objavio pesmu koja je, prirodno, izazvala pravu buru protesta jer se po nečemu razlikovala od patriotskog zanosa koji je neminovno zahvatio Srbiju u to vreme. Optužba je bila teska, ali nas је poučila nečem drugom: poezija se, u tom zanetom i opravdanom istonjskom trenutku Srbije kroz Disove stihove, suprotstavila opštem zanosu. I ne samo to: ta pesma, koja svakako ne ide u red najboljih Disovih pesama, uverljiva je i danas, prevazišla je vreme u kojem je nastala i nečemu nas ovog puta kao istorija poezije naučiln Ko ne bi danas prepoznao sadašnje vreme u pesni "Naši dani", pisanoj pre 80 godma? Ona je živa, kao što je živa i stvarnost; zato je, po ko zna koji put, ponavljamo uz ovaj tekst.

Razvilo se сшо vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig’o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci. Razvilo se crno vreme opadanja. Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni. Progledale sve jazbine i kanali. Pokradeni svi hramovi i ćivoti, Ismejane sve vrline i poštenje, Poniženi svi grobovi i životi, Uprljano i opelo i krštenje. Pokradeni svi hramovi i ćivoti. Zakovana petvekovna zvona bune, Pobegao duh jedinstva i bog rata; Obesimo sve praznike i tribune, Gojimo se od grehova i od blata. Zakovana petvekovna zvona bune. Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti. Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo-na izbore Svoju hrabrost na podvale i obede, Budućnosti zatrovasmo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede. Svoju mudrost rastočismo na izbore. Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; Od nesrećne braće naše, od robova, Zatvorismo svoje oči u džepove. Mesto svetle istorije i grobova. Ostala nam još prašina na hartiji. K’o jedina uspomena na džinove; Sad svu slavu pronađosmo u partiji. Pir poruge dohvatio sve sinove. Ostala nam još prašina na hartiji. Pod sramotom živi naše pokolenje. Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje. Naraštaji, koji sišu k’o pauci. Pod sramotom živi naše pokolenje. Pomrčina pritisnula naše dane, Ne vidi se naša jadna zemlja huda: Al, kad požar poduhvati na sve strane Kuda ćemo od svetlosti i od suda! Pomračina pritisnula naše đane.

Vladislav Petković-Dis (1910)

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA