Arhiv UNS — Stari listovi — Bivša Jugoslavija

Нове књиге

Урош Петровнћ; За сваки дан. Ga преговором Олободана Јовановпћа. Пздање С. В. Цвијановића у Београду. Ове фплозофске белешке, која су се 1914. појавиле у Српском Књижевном Гласппку. свратиле су на себе општу пажљу и било је јасно да у њнховом писцу, младом доценту београдског Универзнтета, добива наша књижевност п филозофија јака крнтичара п моралисту. У белешкама »За сваки дан« УР°ш Петровпћ је, у сјајном стилу, дао низ духовитих п корисних оттажаља о животу. липном васпптању n његовим научним принципима и забележио је неколико својпх орпгиналних филозофских и педагошких мисли. Овом кљигом је рано преминули Урош Петровић у itamoj оскудној филозофској литературп заузео место поред Боже Кнежевића. Жил, Пајо: Васпитање воље. Превео с француског Јов. М. Јовановић. Tpehe издање. G. Б. Цв.ијановић. Београд 1927, Чувена књнга великога педагога Пајоа. која је лреведена на све европске језике, излазн код нас већ у трећем пздању. То је једна од ретких страних књига која је на нашу предратну генерацију извршила јак утпцај и заслужује да п даље остане стално штпво омладине.

Ф. В. Ферстер: Соиијална култура. ТЈровео с немачког Вук Врхорац. Београд. Илдање С. Б. Цвпјановића. Попударно и прегледно пнсана књижида која се дотиче делога комдлекса социјадиих проблема удрзнаје с љима и назначује путеве њихова решења. Бранислав Ђ. Нушић: Пут око сзета. Чудноваiii доживљаји Јоганче Мидића Јагбдинда, у десет слика с иевањем и играњем. €. Б. Цвијанокић, Београд 1926. Популарна Нупшћева ревија која се Је већ бтално удсма lii.vta на сцима нашим изашла је У издању С. Б. Цвијановпћа. ДоживљаЈи Јованче Мниића и као штиво задржавају своју свежину хумд .!. п у стању су да'забаве читаоца као и гледаоца. ■ ■. Лијерка Премужић: Освитање. Пјесме. Сарајево 1927. Ови почетнички стпховд. с речником и тема-, ма наших старијих пригодних лиричара.поред формалних не.лостатака. имају и неколико искрених тонова и сретних-стихова коЈи. говоре да Је млада песникиња унела у своје стихове рптам свога срца и ведре погледе младости која се не претвара, која непосредно и побожно изражава своју .љубав према Богу. према родитељима. и према човеку кога воли. Најбоље јој усцевају стпхови. у којима оппсује ирвроду и даЈе своЈе чисте рефлексије (Јесење вечери).

Фељтон

Тврдоглави паж

Адолфо Албертаци:

Господар ди Ржпалта с велпком љубављу је припремао свога штитоношу, пажа Уга, и вежбајући га у.јахању и борби с оружјем, он је жељно ипхчекивао дан када ће га прогласити витезом. Мадона Ђиневра није била љубоморна -што је господар толико пажње посвећивао пажу, јер њена младост је била бесплодан цвет, а тај дечко, кога су држали као сина, чувао ју је од мужевих предбадивања. Мадона је живела весело: мужева љубав. доз, разговори са женама сонствене свите и са гостима разбијали су јој монотонију и самоћу живота у кули исто толико колико и домаћи послови за које се бринула са девојачком скромношћу н лакоћом. Како се је смејала када је гледала кокоши како лупајући крилима и кокоћући трче у јату, лакомо и прождрљиво, за јелом које им је бацала. Исто тако се је смејала бесним и ноплашеним скоковима оседланог коља или када би на тканој завеси поправљена места упадала у очи горе него рупе. Певала је гаијући крај прозора са кога се видео, унаоколо, дростран предео, и сељани су у-долшга слушали чисте и свеже каденце њезиног гласа. Красна ћуд! Ради ње су мадону Ђиневру волели сви млађи, иако су је се и бојали, јер господар је на све гледао њезиним очима и свака њезина жеља постајала је вољом господаревом. Оамо паж

Уго' био је пред н.ом смео и снгуран п када би каткада штогод и погрешио знао је да ■ стане иротгш њезина гнева правећи ое тужним и нерасположенпм, тако је ствар обнчно свршавала тим што би га она у шали повукла за његове густе. косе. Уго би će отсо и један часак би је гледао. Угу је заиста било много дозвољено. Смео је да се поипс у воћњаку на грану н да претрпа желудац воћем, смео је да проводи и највеће мангупарије староме настојнику двора, да удари слугу. када бп му запретио руком; чак му је опроштено и када је кроз- кључаниду гледао како се слушкнња свлачи, јер када су га тужили госпођи, она се смејала, а када су рекли господару, он је ћутао. Када му је бидо петнаест година, изгледало једа се иаш паж сасвим променио, и господар је приметио да оп настоји да га имитира, да га г.шпе нико, ни мадона Ђиневра, не сматра за дечака. Уго је. сам у себи ooehao промену, ocehao је да чезне за новнм стварима, за другачијим јзабанама, да има друге мисли, док су му живот и топла природа око њега откривали непознате ствари и будпли у ње.му нова осећања. II тако, када су се у и.ему дочеде. да буде чулие сиаге и несвеспо сазревање га упућпвало у све ирироднс тајне људске љубави, његово срцс је нека још неодређена чежња обастирала- необичном тугом и иежлошћу. Волео је, волер : је јоиг не знајући геога воли и не знајући да волц. ; Ати једнога дана. када се и,з даљипе пењао' ирема sули, (било је жарко подне п иод' уеијанпм сунчаним зрацима цео свет је спавао смртннм сном) Уго је чуо из даљине, одозго, мадону Ђиневру како пева иопут славуја; и нагло, нејасиа слика његове