Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

Просијак.

рЛЈ С есам ли крив, Што сам можда жив ?! Ил’ што ме јади целог века прате, НевоЛ)а, туга што се са мном брате, За које друштво још можда не знате; Beh ме испред прага Заједно с њима, Без дара терате! Станите мало, ви просјаци прави Само без рита у лепптем облику Зар не видите вашу изражену слику У просјачком лику?! Станите мало! Вините се мишљу у старе вам дане: Тугом обхрване, срећом обасјане Богом дароване! Па онда се јадни промислите лепо: II сетите с’ Бога С неба праведнога! Па не гон’те слепо Испред врата ваших просијака стара, Без утехе ваше и без малог дара ! Станите мало, ви просјаци старп, Где су вам стари подарени дари: Где вам је cpeha из млађаног доба? Где су вам мили опи лепи дани; Годитељи можда и мили пријани? Нема их више! . . . Труну посред гроба. Мирно их земља у недрима екрива! Ал’ ваша душа за њих небо снива, За њих вам жеља и молитву носи; За њих вам душа у Господа проси Милостиво проси

Ха ха, ха, ха про си; Да срећни буду и онога света! (), ти јадна, чудна просјачино клета! Станите мало, Судбе своје блиске, ви просјаци прави, Што вам душа Бога тако смерно слави, А знате ли можда, шта будућност носи? Не! ал’ душа ваша за њу раја проси У праведног Бога милостиво проси Ха, ха, ха, ха пр о си: Да вам целог века само срећа цвета! 0, ти јадна, чудна просјачино клета! Станите мало, ви просјаци срећни! Срећа вам видим, на лицу се сија, Ал’ нек’ вас срећа така не опија; Јер за чае облак на иебу се вине, Кроз њега муња за часак засине, И дажда пдаха из њега се лије Па најлепши цветак ? Било па га није! Већ га муљ и блато жалостивог скрива, Па јадаи без сјаја, Мириснога баја, Под прљавим рувом стару срећу снива, И са нашом срећом тако често бива. Гле! ви ее чудите просијаку седом: „Шта тај хоће са том сулуДом беседом?! Што вам прича прнчу, коју несхваћате, Већ га с грдњом даље од прага терате! Алп нека, нека дани брзо лете И ви ће те скоро, да га разумете, Опда, кад у Бога раја успросите: Па самртном одру кад руке скрстите!

Лаза П. Николић.

Усиђелица.

ГГриповнјетка, из прошлих дана у Сарајеву. Од Каменка МонашевиЛа.

(Наставак).

I©' • . . . сжч ило .je као према мртвоЈ глави и у Једној и у Другој кући. Та то се још и не памти! Прстеновати па онда да се покварп. Сирома Арсо! Волио је он њу и мртву видјети, него ту срамоту што мује папијела, на кућу. 7/био би он њу да је затекао. Пред очи му није смјела за дуго изаћи. Арео ни на сокак није излазио за недјељу дана. Та није знао, како ће свнјету да ногледа у очи, кад му је јединица била иепрошена sa првог младића а сад је оставио.

Еада је први пут изашао у чаршију, мислио је, да ће свијет упирати прстом на њега. .Људи говоре с њим, али ни један неће о томе да започиње; јер гаје свак мсалпо. Та свак је знао, да је Арсо поштењак, да му нема равна! Од тога удара почео се старати. Обрлајтнанту је стан одмах кад се из куће селио, нико га није ни погледао. Арсо је мадо душом да’нуо; кад је њему, с прозора, у леђа гледао. И Јефа је вољела мртва бити, него што је то дочекала. Та вољела је она Алексу зетом звати, и

Бр 7

БООАНСКА ВИЛА

103