Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

234 __Архив за историју српске православне карловачке митрополије

А не може с тога, што Рајић не беше члан при том сабору та он је у то време био у Коморану или у Шопрону у латинској школи — те не могаше ни знати како је избор текао. Можда је нешто тек доцније што и чуо од кога, па је нашао за добро да га онако престави.

А то се може и мора извести и из тога, што је он погрешно навео и заклетву Исајину. По његову причању по избору „страшну присегу за њега начинише, у којој беше да он има живот свој проводити по црквеном канону и подобна.“

"_ И из овог се — рече — види, да о катихизму народном, или о оном настављењу хришћанском спомена било није.“

Међутим шта је било са заклетвом његовом > Ево шта је било!

Рајићу није ништа било познато шта је њојзи претходило и каква је у општа она била.

У 18. бр. за 1870. „Беседе листа за свештенство и народ“ под „Старине српске“ штампани су „ЛПунбкти корорија свјаштенаго и мирскаго чина, по милостивјејшеј ц. к. вел. резолуции собравшесја полномоштни депутирти в Карловцје прилично захтевајут чтоб бити Архиепископ н Митрополит сљедователно и вси православни Архиерев неотложно садержавали и за општују ползу Бога ради исполњавали, своеручно подписали и печат свој потвердили. Јакоже (19 тачака и прилог.)“

На ове „пункте“ се потписаше 26. Авг. пре самог правог избора сви епископи, а при инсталацији у пркви 28. положио је новоизабрани митр. Исаије заклетву која је штампана у реченој „Беседи“ у бр. 12., коју би морао положити и Рајићев Ненадовић да је био изабран, из које Рајић не знађаше ништа друго навести, него, да има живот свој проводити по црквеном канону и подобно, подразумевајући под тим да не ће јести меса!

А што сеу њој Исаија заклео, да ће у целости одржавати и живети по учењу православне цркве и одржавати црквене обреде и не мењати их ни у чему самовласно без сабора Архијерејског, да ће се особито старати да уведе школе како у Карловцима, тако и по другим местима и да ће држати у двору проповедника слова Божјег, који ће народ обучавати закону Божију и благочестију христијанском; — за то све Рајић не знаде или не хтеде знати.

Њему се врзло по глави само „мјасојадије“ !

Ал што је навео погрешно и оно што се догодило под митр. Павлом Ненадовићем, под којим је он неко време био и учитељ у његовој гимназији; то му се већ не може опростити.

Он н. пр. за њега рече: „Што се тиче катихетическе науке, која би се имала предавати како у свештенству, тако и у школама, за то није имао укуса, нити поњатија, тога ради није се за њу ни бринуо. Но да се не би њему ни ту недостатак приписивао, заповеди да се из великога катихизиса руског испише његово с почетка стављано расположење, које Захарија Орфелин на бакреним плочама изреже на осмини, и књижица би названа „Ортодоксос омологија“, у којој је била велика титула Његова Превасходителства и прочих архијереја; онда да који пред њега излазе, имају припадати на руке и главом до земље додирнути (што се назива велики поклон, или