Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

236 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

А да у тој „Омологији“ није била велика титула Његова Превасходителства (г. „митр. Ненадовића) и прочих архијереја“, навешћемо цео њен наслов, који гласи:

Прељсфеннћишемв и Превосходителнђишемв гдин;, гдину Паулв8

Ненадович“%, православномв археепкопу карловачкома, и всегу вљ

державћ ихљ цесаро-кралевскаге величества ебрћтакнцагосла Славено-

сербскаго и валахлискаге народа Митрополитв, и обоих ихљ цесарокралевских величествђ таиномв совфтникв“.

Нестоји ни тврдња Рајићева, да је митр. Ненадовић издао и другу књижицу, из које се види: „да који пред њега излазе, имају припадати на руке и главом до земље додирнути (што се назива велики поклон, или метанија).“

Рајић се сећао при писању свог „точног изображенија« да је уз „Ортодоксос омологија“, митр. Ненадовић преко Орфелина издао још неку књижицу, ну није јој знао тачног наслова, нити ју је имао у рукама при свом писању, што се види из овог.

Заједно са „Ортодоксос омологија“, која је имала свега 24 стр. не на осмини — као што рече Рајић — него на 12", изишла је и друга књижица — у бакрорезу — под насловом:

„Кратког „ БРоподобаклцемђ тблеи крови Хбтовом поклоненти и времени тога

Наставленлје

вђ стбишем Архљ-Епкопо-Митропоштскомђ, вђ Карловић 1754. года торжествованномђ СтноДЂ

Соввћцанное, и Ф имени их Превосходителства православнимђ христаномђ изданно

Воежебн кИждо сте двшеполезное наставленје ради частаго прочиташи и памлтнаго изђ оученја при рвкахђ имћлљ, вљ единв се рвчнво книжицв поставилђ и багословенем ихљ Превосходителства

на туп подал Захарта Орфелинљђ Архгенкпо-Митрополтекји Тллир. Канцеллотљ. «

У овој се дакле књижици дало упуство свештенству: Кад и Како треба учинити поклон — метаније — а наиме „вејака душа христијанска, свјаштени и мирски, стар и млад, мушко и женско кољена преклонше со страхом и умилением благоговјејно главоју до земли Христу Богу да поклоњатсја и метание творјат“.

Даље се у њој вели, да кад православни Христијанин види свештеника да иде болноме да га причести: „абие откровеноју главоју падше на кољена да поклонитсја Христу в тајнах божествених дондеже мимоидет свјаштеник со свјатими.“

Ово је „наставление“ издао митр. Ненадовић у договору са св. архијерејским Синодом и Архијерејима, и напослетку се у њему рекло: „Јеште же должни сут свјаштеници вовјеренија им парохи-· јани настављати; а и парохијани сами о себје предков своих и родителеј помјанутисја, да би јегда к лицам архијерејским входјат или изходјат [по уставу и обичају в церкви и народје нашем всегда бив-