Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

230 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

(ђ. бст онђ спрега межа и жене по законв оу вдиномнсле духовно и тблесно И оузаимство лобови, да би изббгнати плотскихљ грђховљђ.

Рајић није знао ни то, зашто су Руси Козачински и другови му напустили Карловце и кад су се повратили у Русију.

По његову причању то је било тек после смрти митр. Вићентија, који је умро 6./6. 1737. и за време патријарховања Арсенија Јовановића-Шакабенте, дочим је Синесије напустио Карловце 1736. по свршетку школе, а остали су напустили предавање по свршетку школе 15. августа, 1737. а повратили се у Русију Августа 1788,

Патријарх Арсеније ЈУ., који је био потврђен ва патријарха тек 24. Окт. 1741., а дотле се сматрао за администратора, није могао одржати школе ни у Карловцима — Београд је међутим већ. пао био у турске руке — с тога, што не беше новаца ни за остале народне потребе, па ни за школе.

У каквим се он налазио новчаним неприликама и 1742. види се из коресподенције његове од 1742, и 1748. што излази у о. л.

У своме писму од 13. Окт. 1742. што га је писао народним депутирцима у Беч, рече: „Новаца ради зактеваемих изумлени стоимо шта вам послати, Кад и сами сто форинти наћи неможемо, а камоли толику суму.“

И кад је овако стање било још 1742. какво је тек било за време рата 1737.—1739. кад се мислимо само о томе, како ће се изнети жива глава из Србије и пренети колико толико покретне ствари из митрополије београдске у Карловце.

Рајић се дакле јако огрешио о истину рекавши, да је патријарх Арсеније хтео да задржи руске учитеље, „но и ту завист отров свој нашапута доброме патријарху, да отпусти учитеље кућама и заведене науке да укине. Ови зависници били су придворни патријарашки духовнога чина, савршени година људи, али преке не· зналице, једва су умели читати. — Кад учитељи видише да су сасвим презрени и занемарени, приступише патријарху и искаше своју заслужену: плату, али чрез патријарашкаго архиђакона Јована Ђорђевића, главнога њиховога ненавистника, добише одговор: „Идите, рече, к ономе, ко вас је дозвао и најмио, и од њега иштите плаћу своју, а нама нисте за потребу.“

Кад узмемо, да Рајићу у време повратка у Русију руских учитеља не беше више од 12 година, те да као такав није могао ни знати за прави узрок њихова одласка, а прави је узрок био као што рекосмо несташица новаца, јер народ није ни тада као ни данас радо давао, него је руске учитеље већином издржавао сам митрополит, а по смрти његовој патр. Арсеније ТУ. који није био још потврђен "нити уживао приходе арх. митрополитске; — јасно је да је његово причање о укинућу школа доцније измишљен нападај на архиђакона, потоњег митрополита Јована Ђорђевића. |

Чудно изгледа, да је Рајић тобоже знао за онакав одговор руским учитељима од архђ. Ђорђевића, а да није знао о толиким и толиким стварима што се односе на српске школе за време митр. Мојсија, Вићентија, па и патријарха Арсенија ТУ. и