Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

234 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

О НОНЗИСТОРИЈАМА У МИТРОПОЛИЈИ НАРЛОВАЧКОЈ од 1729.—1868.

Кад је по учењу наше источно православне цркве Епископ, као

намесник Христов у својој епархији једино и одговоран пред божијим судом за све што бива у тој цркви; јасно је, да је он сам и врховни управитељ и врховни судија у својој епархији, „нити може бити каквога правнога тела у епархији, које би имало право да управља или суди независно од њега, или против његове воље.

По томе дакле и епархијске конзисторије нису ништа друго, него

један савет, састављен од научних и искусних чланова, које сам епископ бира, и који му својим мишљенима, својим добивеним искуствима и добивеним податцима о дотичним предметима помажу, да може лакше обављати епархијске послове и правично судити“.

(В. Милашево Црквено право. Мостар 1902. стр. 415—6). У супрот томе учењу, — колико се за данас зна — први је

од наших Архиепископа-Митрополита Мојсије Петровић Митрополит београдски (1726.—1730.) увео у нашу цркву установу конзисторија. ·

Ми смо у 27. бр. „Српског сиона“ за 1907. навели: „Дужности и права дворјана и дворских служитеља за време митрополисања Мојсија Петровића“.

О конзисторији је рекао Мојсије ово:

„Презенц (председник) Архиепископ, и кого буде на место свое поставио депутировао“.

„Чланови: Архиереа три, Ексарха три, игумена три, протопопе три, протонотарии, протоколиста. От мирских три — —“,

„И конзисторија сија за време сад почине докле се болше за напред јего Архипастирство буде наредило, токмо дела да се оправљају“.

„И конзисторија сија у недели два крат держати. Благослове-

нием них Архипастирства маншаја дела из савета отправљат, како буде дишпозиција, векшаја и важнаја чрез релациа и реферата за резолуцију јего Архипастирству предлагати — —“.

Београд 3. Јулија 1729.

Кад је 1730. митрополит Мојсије упитао чланове саборске, шта мисле о конзисторијиг, одговорише му: „3. Јакоже имјејуште не обходимују нужду или потребу ва всакое време предлагати духовному суду тужби, прошениа, молениа и на сиа суда решение и изправление примати, тако всачески требно јест конзисториу да будет что надлежа што сут Архиепископату, а епископи паки во своих спархиах что надлежит суду духовному по уреждениу правилних канонов да разсуждение творет: а что паки епископи будут разсуДИЛИ, и не за доста будет сја видјело судимим, онда могу на конзисториум Архиепископатски апелирати, или призивати се“. (В. „Споменици из Будимског и Пештанског архива“, Београд 1873, П. Збирка 32.).

Више шта не знамо ништа о конзисторији и апелаторији за време Мојсијево, нити где наиђосмо на какво њено решење.