Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

248 Архив за историју српске православне карловачке. митрополије

Лазар овому в том саобразан јест, и архимандрит свидјетелствует, да му коња са серсамом објешчао јест дати, но таквим начином, кад писмо дома отнесет и новце јему за откуп донесет, а у писму јему на жену своју датом поставио клаузулу, да Данилу овому онда новце вавјери, кад буде истина, да је он у Будиму оженен и человјек онако богата дома, како је Лази казивао, и да има код патриарха брата ексарха. Но занеже он Данил и тако рад био у своју земљу ходити, а ов онуд к нему неповратил се, при том и писмо негово жени непредал ни новаца узел, а Ик ц. к. Величество јего ослободили, мислит да ние дужан ни онога коња јему дати. Но притом тужит Данила, что он ни осведочивши они клаузулах у писму бивших, ни само писмо жени изручивши, от негове жене узел коња от 10 дуката, седло от ! дуката, ћебе од ! дуката и бошчалука узео 2 фор. а с ним уговорено било, да ако новци буду послати у Хилендар, он Данил не ће у Трипол враћати се, него код своега дома остати куд и идет.

А кад је цесарском милостију робства свобожден, јест и у Трсту иу " Будиму разумео, да он ние онакав человјек, како се у Триполу казивао, и у самом Триполу по Данилову отходу друг Данилов казивао (које и архимандрит сведочи) да је он Данил солдат у галии био, и оба су почели бегати, и Данил побјегао а друга му ухватили.

Из испитанија обоих стран, јавилосја, да он писма примил 1748. по вазнесенију, а он прво 1749. у Авг. на ове стране дошао, арх. же и Лазар 1750. љета ареста и робства свобождени, сљедователње кад би Данил имјел право намјерение обслужити (ослободити) роба, между овим временом ишал би к ним (зенеже сказует да су тако погодили ил било новаца ил не било, да сек ним вазвратит). Но занеже неишал, но како је горје речено узел от жене Лазареве, неишал више к ним, между коим и то сумнително јест, да он у Лики код Капеле разбиен и пороблен, и книге погубио, занеже ни мјеста разбоишчу знает, ни име капитану ни мјесту у коем капитан пребива, гдје после разбоја прибјегал.

Горје јавлене вешчи отричет Данил да ние све примио, но само от Јоана Вуића из Ирига 4 фор. једно ждребие и једну дрвеницу на самару што је од дрвета. За то ишчет да се јему јего труд наплатит,

От више обоими странами во отвјет предложених видитеја, да он тужитељ Данил и тако у Будиму оженен и дому возвратилсе и без сего Лазарева комисиона, сљедователње самим овамо изшествием ние довољно засвидјетелствовао да је своју от Лазара јему објешчану мзду заслужио, но занеже он Данил (ашче свидјетелством и немогал доказати) полажет заслужене мазде доказателство, что он ходил паки к Лазару до Трста, а ондје разумјевши, да је Лазар освобожден, њекако, ашче не веома достојно, заслужил Данил мзду труда, обаче от обоих сказанија извјестно ослонити се неможно, в чем она погодба састојала се, а Лазар в даном Данилу писмје жење своеј записал, что с ним погодил, ашче би новце к нему за откуп донесал, но он Данил она писма сказует, у оном претрпленом у Лики разбоју изгубил, сљедователне и рјешение распри сеја за недостатак доволних доказателств двогубо полагаетсја, и убо:

1. Занеже он Данил и тако к дому своему возврашчал се и јакоже арх. засвједочил из службе избјегал и само в намјерении того ние мислити да је намјерен био натраг поврнути се, но прибитка ради неправеднаго примил онај комисион на себе, да жену во отсутствии мужа обманит, какон узел шпецифициране вешчи да повратит.

2. Ашче Данил освидјетелствует да он разумјев от жене да су новци у Хилендар отнешени, паки к Лазару у Трипол, возвјестити јему, ходил, и на