Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

260 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Патријарха и били га у долну цркву наредили да тамо служи, и тако од оно време на мене јест узео злобу и свако ми зло радио и прјетио ми да ми кућу оће упалити; друго наговарао људе да ме убију и људи казивали духовнику свому покојному оцу ТГривуну пред ниме истим оцем Петром и обештавао људма 3 дуката за то убиство што би ме убили како могу исти ти људи посвједочити. И све сам презрео и клонио се, а они не ће да се остану, за кое молим В. Е. што би милостиво и отачаско промотрење смиловали се расудити да би се од тога остануо отац Петар. Јест нам дошло да остаљамо горњу цркву да у другу идемо, из тога негова дела боимо се какве несреће и случаја.

С коим — — — —

Прокопие Новакович с. р. жител карловачки.

В.

Истог 29. Апр. 1759. поднели су Јефта Радосављевић и Мојсило Димитријевић ову тужбу „племенитородним господаром и намјестним у целоме магистрату ц. к. привилегирате милитарске олштине карловачке“: |

Племенитородни — — — =

Вашим Господствијам понизное просимо и молимо што би племенити магистрат учинили милост промотрити за нас и препоручил код Их високе Ексцеленцие, будући да је са знањем и са заповјести Их Е. јест и со знањем племенитога магистрата и заповести наредито, епитропе горној цркви св. ваведенској и тако нас двоицу јесу нам наредили општина и братија да послужимо. некое време, тако јесмо се примили. Но сада отац Петар парох горње цркве неда нам мира, силом некојом досаћуе и псовком незнам уз који узрок. Будућ случај оваки се случио кое изјављуем вашим господарствиам на св. Георгија. Стјепан ћурћија от свое куће носио његове новце незнамо куда и када паки поњео натраг, а он изгубио на среди сокака на прамо црковни врати горње цркве, ког јесте сума била 80 фор. и нашао је те новце Гаврило Јосић и Тодор _ кантарџија и нами епитропом јавио.

По тому ми примили јесмо И изброили јесмо, паки јавили оцу Петру како стариему свештенику да би Стјепана испитао, какови су новци негови и он сказао и тако се стревило да јесу негови новци и он се обрадовал кад смо се сви састали и отац Петар и Стјепан и искали смо од Стјепана 12 фор. на цркву и Стјепан у оно време ние хотјео дати, но се молио да до вина у јесен, а ми смо искали: што ћеш дати, дај сада от тих новаца. У тај час ние нам дао, и тако отац Петар новце му не даде и у цркви остависмо новце, и после того нами дошао Стјепан и молити се нами: брате дајте ми новце када ме је Бог обрадовао и објавио, не мојте ме ни ви уцвелити но са усрдием дадем штоћу дати и дукат даде на цркву и оним људма кои су нашли 1! дукат, и ми нему дадосмо новце његове. И после тога когда је разумео отац Петар да смо дали Стјепану новце, отац Петар устао напит око неко доба ноћи и отишао у варошку кућу и подигао ајдуке на нас, одите браћо замном, уватио сам пустаие, ајдете замном и тако ајдуци са шњим дошли на моју кућу и врата иставили да отворим да уђу к нама и тако немогао иставити врата и рекли му ајдуци: оче ми не познаемо тога човека да је пустаија нити га можемо терати у арест ако буде што крив може и сутра доћи у варошку кућу, и после тога оданде отишао у двор и тамо будио ексарха, бунио по двору и сутра дан јесмо се ми између себе разговарали: што је чинио отац Петар будући био је напит, није добро разумео, да му кажемо и да му отидемо да и он разуме како смо дали новце Стјепану и што смо узели от човека на цркву што је дао своеволно, и