Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 199

(О потреби договора и искреног саветовања у иоле важнијим стварима, а особито у личним питањима, имали су и имају наши Архијереји најбољег примера у животу и раду велике царице и краљице Марије Терезије, која за цело време своје владавине није ни једну иоле важнију ствар сама решавала, шта више ни само са једним од постојећих највиших власти Дворског Ратног Савета, Кр. Угарске Дворске Канцеларије и доцније Илирске Дворске Депутације, него је такве ствари дала прво решити од сваке те три власти посебице, па је после све три — обично њихове председнике и од сваке известиоца — сазвала у заједничку седницу, у којој се свестрано претресало и решења јој предлагана.

А какве је мудре и славне људе имала она у поменутим телима, пи за председнике и за чланове!

О оваком решававању донећемо идућом приликом врло занимљива дваурешавања од 1746. и 1760. године.

Као пример, да се наши Архијереји нису радо договарали ни са самим Епископима, него да су све сами или са својим људима а међу овима је било и људи, који нису били дорасли за њихове саветнике, а да не спомињемо друго шта — радили, од ког је рада патила општа ствар, навешћемо Митрополита Стратимировића.

Митрополит Стратимировић је био у многим и многим ства-. рима велики и мудар Јерарх, научен и спреман човек и у црквеним и осталим стварима велики дипломата; па поред свега тога није се могао узвисити да не сматра и не држи себе за непогрешива и да му је потребан ичији савет, а најмање мудрих и поштених људи, којих је у његово време било и сувише.

Он је веће ствари обично сам решавао, а у мањим и личним питањима био му је саветник Марко Лазаревић. А ко је он био видећемо.

Платон Атанацковић — као будимски епископ — у писму своме од 30. Јан. 1840. што га је писао Митрополиту Стефану Станковићу рече и ово: „— — Зашто се колеба спомен Стратимировићев, који је најпосле то доживити морао, да за 20 година није могао имати Синода ни за избор нових Епископа2 Ни зашто друго, него зато, што је све сам радити волео!“ (В. Иларијоново „О семинарији“ 42. стр.).

Па ко беше поменути Марко Лазаревић Ево ко беше!

Ми смо у „Српском Сиону“ за 1906. у бр. 22. за њега рекли

о: „Марко је био рођен 18. Апр. 1793. у Ст. Бановцима, по свршетку богословије узме га митр. Стратимировић прво за васпитатеља свога унука Милоша, а за тим у конзисторијалну канцеларију за експедитора, и као такав је после 18-годишње службе 18. Јунија 1836. умро у Ст. Бановци код брата поп Димитрија“

Осим тога смо рекли за Марка и ово, како је поп Васа Јефремовић парох каменички рекао митр. Стратимировићу да му је један његов парохијанин рекао за Марка: „—- — Њихова Екселенција (Стратимировић) што год чини и ради, све то бива преко господар Марка, па додаде још и ово: Е дакако и не могу велики. људи све сами знати па и чинити без своје околине, која је врло нужна уз њих, само је грехота за Екселенцију ако он то не зна,

5