Beogradske opštinske novine

117

нистарству. Положај г. Толстоја јако је потресен , а могуће је да ће за њим отићи и с;.м Гирс. Толстој нарочито, и то при свој посвећености му послу, дао је доказе такве неспособности, и навукао је на се толику непопулареост, да би његов пад био примљен са истинитим з^довољством. За Гирса опет стоји, д*>, ма дајз у последње време на цара силно утицао, да никада није уживао право поверење господарево. За њега се може рећи, да је био натурен цару пресијом званичннх кругова и немачког уплива. Одавна њему се пребацује да није довољно нацијоналан ,• а, ако ц?р — као што се глас проноси — употреба посдедњи атентат као придику за нов политичви правац, оода су дани мистарски г. Гирса већ избројани. Закључак свега овога је пак тај : да ћемо по свој прилици, у скоро видети где Александер Ш, јаче но икада излази пред Јевропу и пред свој народ са теоријом руског самодршгва. Обичаји, појмови и установе Запада, које и онако нису биле у кредату од доласка његова на владу сада ће бити колико и прогоњене и истиснуте са земљишта руског. Аисолутна власт, у исто време и војничка и црквена, и старешинска и очинска, вршиће се по нова без граница. А онда, лабералаа аристокрација и уставна буржоазија — нека се добро држе. Као убеђени приврженик руских предања и православне цркве, Александар Ш сада ће се н&елањати на сељака противу варошанива, на Москву противу Петрограда, на мужика противу спахије једном - речју, — на народ нротиву великаша. Према томе, надајмо се жестокоме рату противу : и Немаца и католика и протестаната, и сваке туђе вере и племена, а у име православног словенства и руског самодрштва. Славенофили на све то тврдо рачунају и — имају право. Вратиће се стара добра времена цара Николе, и нека би с&мо дао Бог да Александар Ш боље сврши од њега.... Алн Д1 вам коју, при послетку, речем о садањем стању овдашњих политичких партија. Огромна већина, народа — као што сам сто пута до сада понављао — православна је и цару одана. И онога дана кад тај цар буде апеловао на свој народ, сто мили]уна мишица дићи ће се да га бране. На овој тачци у Русији вдада само једно мњење. Опозиција на против (и ако се то јест ]а могу послужити оваким изразом) дели се да две бројно ништавне партије, од којих је једна моћна по друштвеном утицају својих чланова, а друга по Фана-

тичкој посвећености својих ученика. "Ја ту разумем устазовце и нихилисге. Уставовци су доблли млого земљишта од ово шест година. Регрутујући се из редова високе аристокрације, унаверситетских кругова, ОФицира гарде, и великих поседника губервијских, они су могли видети где њихов број расте прилажењем, свију редова незадовољнвка, хоћу рећи „ зааадњака " који су били веома у моди под покојним Александром П али су у немилости кзд садањег Апександра III. Оаи саромни либерали, који су и у опште веома учени људи, дају се по нечему и познати. Они су махом врло богати, волу далеке путове, обожавају Париз, Рим и Ницу, заносе се са модама Француским, говоре тачно по четири и пет живих језика, љубитељи су смелих теорија, брилијантних парадокеа, научних и књижевниг новина, Золиних романа и Пастерових проналазака, и — сањају о уставу у Русаји по калупу оног који има Инглеске. Него, и немајући никаква плана, ни јасна програма реФорама, она образују једну лепукитумудрих с^ептичких глава, веома налик на Француско племство у осамаајестом веку. .. Ја не описујем до краја ову политичку груау руску, а то за то, пио је она бипа па прошла, и не давши велика знака живота од себе. Данас, мрска народу, презрена од нихилиста, и зло виђена од чиновника, „уставовска" иартија у Русији и није више друго до један спомен прошлости. Са свим друго је нешто онај мрки нихилизам — малена но страшна шака људи која ваљда у целој стомилионо] Русији не броји ни једну хиљадицу. Јест, та шака младих људи и младих жена, ево кадра је да држи у шаху читаву једну царевину. Не велим, да ће се та вера икада моћи докопати вла^ти Ја сам тврдо убеђен да то никада не може бити, а и кад би било, нихилистичко царство не би трајало ни јечнога сахата. Разјарена маса мужика разбила би га као стакло о калдрму, и раздувала као олуја плеву. При свем том, нихилизам постоји; и, ако број његових последника и не расте, он је ипак једна непобедна, непостижна и вечно страшна ствар. Верујте моме искуству: завера од 13 ог марта није никако и последња. Баш напротив. Ма ћемо да дожавимо како се понова ниже стара низа атентата, суђења, вешања и цароубистава. Па шта ла ће најпосле изаћи из овог тавног двобоја? Ко сме нека прориче — ја не смем. :