Beogradske opštinske novine

182

НЕСЛ1ГЖБЕНИ ДЕО Б1^Р^иН1ТЕР (по Смајлсу) XI. ионашање — Уиетност Кад смо племснити онда смо племићи! Шекспир. Лепо понашап.е није гола спољашњост , већ огледало лепе душе и благородне природе. Тенисон. Лено понашањ • нретежније је од телесних дражи; оно ће нас вигпе пљенити, но живописи и статуе, и јесте нај тепша од лепих вештина. Емерсон. Уметност лонашаља ретко се кад негује, а, међу тим, од највише је вредности како за женску тако и за мушку страну. Живот је и сувише кратак да се може преки нреко хрђава васпитан.а; а осим тога слике понашања су сенке врлина Рев. Сидни Смит. (НаставакЈ С друге стране, признати се мора, да су неке од најбогатијих и најпиеменитијих природа оскудевале у такту и политури. И, као год што рапава љуска може сакривати најслађи плод, тако и сурова спољашњост може заклањати лепо и нлеменито срце. Такви су људи били, на пример, Мартин Лутер и Џан Накс... „Ко си ти - ' — питала је шкотска краљица, Марија, Џана Накса — што хоћеш да учитељујеш племићима и крунисаној глави ове земље ?" „Госпођо" — одговорио је Накс ја сам, и ја сам, син ове земље!" Кажу, да је, пред смелошћу или суровошћу овога проповедника јеванђеља, више пута краљица Марија од муке плакала. А, кад је регент Мортон чуо за то, он је рекао: „боље да плачу жене, но брадати људи..." При спуштању истог рсФорматора у гроб, Регент је, загледав још једном у отвореа сандук, изустио ове, колико верне толико и карактеристичне, речи: „Овде лежи онај ко се није бојао да погледа никоме у очн." И Мартин Лутер је изгледао некима као прост збир суровости и раиавости. Али и време у коме је он живео било је бурно и опасно; и задатак, који је он себи поставио био, једва се могао извршити благошћу и питомошћу. Да би пробудио Јевропу из њенога сна, ваљало му је говорити и писати са свом снагом и жестином. Па ипак, Лутерова жестина била је само у речима. Иза његове

сурове спољашњости крило се топло срце. У приватном животу нарочито био је он, и благ, и нежан и љубазан. У истини, он не само да није био какав бигот или ладнокрвник него је, на против, био и топла, и дружевна па чак и „весела" природа. Лутер је био за живота јунак простога народа немачког, па је то у својој ностојбини и дан дани.... Нити је наш Самуило Џанс'н у своме понашању, био мање груб ил' суров. Али он је бар и одрастао у суровој школи живота. У младости, љута сиротиња стекла му је чудна друштва; и он је по читаве ноћи лутао са својим другом Савиџем. не могав, ни удруженом снагом, да саставе пару да за преноћиште плате. И онда чак, кад је успео да, непобедном куражју и вредноћом, стече себи места у друштву, нознавале су му се белеге од рана из љуте борбе за опстанак у младости. По природи, био је он и здрав и крепак, али није научио да буде згодан ни прилагодан. И тако, на нитање, за што и он није као чувени глумац Гарик позван био на један господски ручак, он је само с правом могао одговорити, и одговорио је : „за то што велика господа и госпође не волу да им се запуше уста." Он (Џанс'н) је, доиста, био један велики запушач уста, и то, ма да га је увек било вредно чути и слушати. Њега су другови његови звали „великим медведом" (ХЈгва шајог), али, као што је Голдсмит о њему лепо скедочио: „није било жива човека са тонлијим срцем ; јер ништа, осим коже, није било у њему медвеђег." Као карактеристику, пак, праве нежности овог суровог човека, споменућемо један мали случај из живота његова. Он је, прелазећи једном нреко „ Флит стрита " пристао да узме подруку, и нреко улице нроведе, једну женску која му се на први поглсд учинила отмена, но која је у оном тренутку била — нијана.... Или се, ваљда, достојнији показао онај књижар, кад му је овај исти Џансн отишао и своје списатељске услуге понудио ? Видев га онако крупна и снажна тај је фини господин имао образа да се овом књижевнику одазове : „како би боље било да он (Џансн) купи самар и амалише." А, збиља, које су то Финоће тона ил израза које би кадре биле сакрити праву бруталност оваког понашања ? Но, ако је пргавост у понашању, или навика оспоравања и побијања свега што човек каже , нешто одбијајуће, и противан обичај , са глашавања и одобравања свега што се изусти, једва је мање непријатан. Такво нонашање није мушко, и вређаће нас као непоштено. „Оно, може