Beogradske opštinske novine

Страна 58

О ПШТИНСКЕ НОВИНЕ

је био један од главних циљева његовог доласка у Београд: „Интервју" са војводом Книћанином. По страшној врућини Капер одлази са својим неизбежним „чичероном" Мошом пут Теразија, „крају новог Београда, где станује војвода, као и сав отмени свет" вели Капер. На улици је у о-но време мало пролазника, с обзиром на страшну врућину, али је луно уличних продаваца, који нуде на продају све и свашта, лимунове, маслине, боау, шербе, лимунаду. Успут пролази поред Државне Штамгаарије (Моша га је водио на Теразије кроз Савамалу), па.у свом опису узгред хвали њене типографске производе у техничком погледу, те помиње и све лепши развој „лицеја", доцније Велике Школе. Много жал«, што службена Кнежевина Србија још никако не може да се одлучи да прими Вуков правопис. Сматра подвојеност између Вуковог и предвуковскот правописа врло штетном по развој српске књижевности, чији тадањи полет иначе хвали. Огшсује тешкоће са којима су имали да се боре многи тадашњи наши писци, који су у место издавача, морали да скупљају претплатнике, „пренумеранте", па да им после штампају имена на крају књиге. Хвали покушај Милоша Поповића, који је у оно време био основао први зачетак издавачке књижаре у Београду. Ево како Капер описује Теразије, мислећи при том наравно не само на данашњи главни трг Београда, већ на цео крај око њега: „ ... Теразијске су улиде широке, леже на висини и ,на чистом ©аадуху, састоје се већим делом из нових и добро грађених таућа, али нису ии изблиза тако живе као улице у старом делу града, нити иружају онако шаролику слику. Једино игто би овде могло привући (интерес страног посетиода, јесте стара џамија или, тачније речено, рушевине неке џамије (вероватно мисли на Батал-Џамију)....: „Стадосмо пред !нек>ом приземжхм, гофово , малом кућом сличном нашим кућама аа имањима ван лрада, али ипак лепом и симпатичном. — Бво, господине, о:вде станује Книћанин, рече ми вођа, — ако хоћеш да уђеш, ја ћу да седнем на овај камен и да те причекам. Следује врло занимљиви опис пријема код вој!;оде Книћанина, о коме се Капер најсимоатичније изражава, и разговора са њим, а на који ћемо се можда другом прилико;м опширније вратити. Нарочито му се допало, што га је момак одмах.увео код војводе без неке нарчите претаодне пријаве. Исто се тако чуди што Пред војводином кућом нема никакве страже, те иронички вели да се стан аустријских ђенерала у опште не да замислити без бар два стражара са камом на пушци. _ Затим вели: „ . . . И унутрашњост куће чини исти утисак као и спољашност, а тај се утисак може бвести на речи: непретенциовност, 'чистоћа и ред. По одајама, намештеним западњачким намештајем влада иријапна хладовина. За сад тек имућније београдске породице имају .по кућама чисто западњачки намештај, али све

је то скромпо и не прелази граниду онога што видимо по становима имућнијих паланчана по Средњој Ев«ропи: Сто, столиде, канабе, неколико већих огледала у позлаћеном омзиру, завесе од финог муселина и свршено. „Слуга ме уведе у суседну собу. На миндерлуку иокрикеном ћилимонима, баш према вратима, седео је крупан и галећат човек, у скромном плавом оделу, са широким иој.аоом око бедара, из кога су извиривала два сребром окована пиштоља. На глагаи му је висок црвени фес са дугом свиленом кићанком. Прекрстио је ноге и био је изуо ципеле, које су лежале поред миидерлука. Баш је приносио устима крупну ћилиб|арску У ,муштиклу" дугог чибука. У његовим бујним, умним и, може се рећи племенитим цртама било је нечег толико природног и љубазног, да вам је тај човек на први поглед морао бити симпатичан. То је ето био војвода Книћанин, код кога вас овако уводе без пријаве. Ко је год видео Јовановићев портрет војзодин, мора га по њему познати на први поглед међу стотинама. Предадох му писмо, што ми га је за њ био напиоао један од .најбољих његових официра. Книћанин прелете нисмо и позва ме да седнем поред њега на миндерлук. У тој соби, која је овом спрском ђенералу и сенатору по ђеговом казивању била најмилија у целој кући, осим тога миндерлука није било никаквог другог намештаја. — Дакле као што видим из писма, ви сге „Чек", — рече ми Книћанин, оавивши писмо и положивши га поред себе иа миндерлук. —- Рођен сам у близини Прага. — Е, онда сте ми двоструко добро дошли, — настави ђенерал и одмери ме пријатељским погледом. — „Много волим ваше земљаке. То је и гааметан и вредан народ, од кога и ми још можемо много којечему да се надамо. Чеси се старају о свему и труде се све да науче. Они ове раде главом, умом и |пером, па вреде да се ми ост-али Славени на њима учимо. Сматрао сам да не смем остати дужан одговор на толике похвале моме народу, те користих прилику, да топлим речима истакнем јунаштво и храброст Книћанинових сународника. Книћанин је пажљиво саслушао овај мој отпоздрав, који сам се трудио да изгошорим на што правилнијем српском језику. У даљем току разговора, који, као што већ рекосмо нећемо, бар овом лриликом, изнети у целости, Книћанин изражава бојазан, да ли Чеси од силног учења и умног рада нису заборавили да ратују, те вели да се боји да се они не утопе у немачком мору. Вели, да би се Чеси требали преселити на Балкан „где би и за њих било још доста земље и где би могли да остану Славени". Из даљег тока разговора, о Каперовим прево дима из наше књижевности, о народним песмама, о