Bitef

tog uzora ne bismo Li prikrili nedostatak domovine, nesnaLaženje u svetu i egzistencijaLnu ugroženost." Izuzetno važnim smatram jedno veče Christophe MarhaLera posvečeno Berlinu: "Evropejci, crkli dabogda!" U kuti čiji sam upravnik to je jedan od najvažnijih projekata. Danas se takve stvari nazivaju kultom. Najpre je tu bila Ljubaznost, bilo je to društvo okupljeno oko boce vina, bilo je to medu Ljudima potpuno različitih estetskih intencija i afiniteta prema umetničkim produkcijama. Bilo je to, pre svega, druženje, a Christoph je, kao Švajcarac, bio veoma skeptičan prema organizovanju večeri posvečenoj Istočnoj Nemačkoj, prema nemačkoj večeri. Ljudi su jeli, pevali, i mada su počeli na vreme, pogrešno su radili u smislu pravog pozorišnog posla. Veče je, zapravo, počivalo na jednoj anegdoti. Dogodilo se to u baru "Truxa", koji radi do dugo u noč, u Istočnom Berlinu; ranije su tu zalazili neumorno dokoni istočni Nemci, a dañas pripadnici desnog spektra. Marthaler jedne večeri odlazi u "Truxu" jer želi da popije pivo, a barje bio, možemo to Lepo da zamislimo, prepun debelih, čelavih, snažnih ljudi. On, kovrdžav, odeven u dugi mantil i šešir, zatraži pivo, a barmen mu savršeno logično odgovara, jer drugačije i ne može biti: "Za Jevreje nema piva". To je lepa, jasna jednostavnost s kojom se može živeti. Marthaler odlazi iz bara. Sledećeg dana opet ulazi i dobija pivo. Čini mi se da je ta želja da se upozna onaj drugi, znajúci da smo mi sami drugačiji, a ipak ne prekidati svoj put, nešto veoma važno. Mislim daje veče "Evropejci, crkli dabogda!" bilo obeleženo takvim iskustvima. To veče je bilo krcato najsitnijim nemačkim obrascima ponašanja, bez ideologije, več pukim posmatranjem: šta rade ljudi za jednim stolom kad zapravo ne znaju kakva če biti budučnost i kad više ne mogu ili ne žele da se sete prošlosti? Tada se pojavljuje nešto poput peči koju loži neki ložač, fantastični Rudi Häusermann, koji s vremena na vreme proverava da Li je pritisak dobar, da li je

temperatura dovoljno visoka kako bi se nešto moglo spaliti, kako bismo se na njoj ogrejali, kako bismo se ogrejali uspomenama. Te peči označavaju nešto konkretno, a istovremeno imaju metaforičko okruženje. Stižu nas asocijacije na grejanje ljudima, uništavanje ljudi, na ono neponovljivo što se dogodilo u Nemačkoj, industrijsko uništavanje ljudi - fašizam. A istovremeno se smenjuju Dignité baijake, pesma Horsta Wessela iz vremena nacizma, nemačke radničke pesme, nacionalna himna Nemačke Demokratske Republike, inkriminisani stihovi iz Pesme Nemačkoj. Sve se to nalazi u tim nemačkim pečima. Da li je to neukusno? Da li je to pogrešno? Da li je to preterano? Da Li je to uvrnuto? Binswanger daje primer uvrnutog oca koji kčerci oboleloj od raka za Božič poklanja kovčeg. To je neobičan postupak, to je udarac u lice, to je nešto nepristojno; tu nema ničeg konkretnog. Biswanger tu radnju opisuje sa psihopatološkog aspekta: "Čak iako akter ne progovara o svom postupanju, ovaj čin toliko toga ispisuje, toliko toga govori jer na najjasniji način pokazuje daje najpreciznija posledica sledenja teme razaranje upravo onoga što se želi uspostaviti: komunikacija, komunikacija kroz poklon, a komunikacija se razara upravo kroz odabir tog poklona, štaviše, ona postajanje lišava komunikacijskog osnova kao takvog." Takve uvrnute ljude stalno srečemo kod Marthalera. Mladič kao što ga igra glumač Bruno Cathomas, koji pokušava da nekoj ženi pokaže svoju ljubav, pokušava da joj nešto pokloni, on, sa svojom plavom istočnonemačkom trenerkom i odvratnem stomačinom, stalno odlazi kod nje i uvek iznova pada preko nečeg njemu nepoznatog, preko tog beketovskog da više ne učini korak pre sledećeg. Pada, prostire se; preostaje mu samo usamljeno onanisanje, autizam. Pokušava da stvori malo sreče i ne nailazi na otpor. To je ono uvrnuto. Iza toga stoji veoma mnogo ljudskosti, veoma mnogo usamljenosti, zapravo onoliko koliko je čovek uopšte