Bitef

sposoban da bude usamljen. Ponekad je teško biti srečan. Stalno se susrećemo sa tim šalama: "Peči bez brašna", "Peči bez brašna", to se ponavlja i ponavlja, stalno dopuštamo da nešto deluje na nas, sve dok se možda kad-tad ne pojavi poenta "Danas: jebati bez žene", i to nas odjednom tera na smeh, jer nije pripremljeno, jer nema robovanja žanru. To je nešto poput neuropsihološkog ataka; nemoguče je odupreti se torne. Humor je ovde dakako psihopatogen i angloamerički. On je toliko brz, bez uporišta, da naproste provaljuje, i čovek mora da se smeje. A upravo je to karakteristično za ljude koji ne rade ništa drugo nego sede li sede na večerima vojničkih pesama, u berlinskim kantinama. I možda se u torne sastoji neki od života u zatvorenim društvima. U društvima gde se uvek brzo kaže; izolovano, kolektivizem. No možda baš tu ima više

prostora za individualnost. Danas svi verujemo u veliki jasni individualizan!, u slobodu mišljenja, govorenja, delanja, iako znamo da zapravo samo skapavamo u jednom bezveznom mehanizmu funkcionisanja kolektivizma. To je veoma tužno iskustvo kome ne mogu da se oduprem, ali možda seja u stvari nalazim upravo na putu između uvrnutosti i preterivanja. Nešto cime mi Christoph Marthaler uvek iznova uliva nadu jeste činjenica da pomaže kad god se kroz umetnički rad koncentrišemo na sebe same. Samo ako pravimo pozorište u tim izolovanim, elitnim prostorijama, samo ako radimo nešto što je radikalno povezano sa nama samima, imačemo uspeha, pružačemo nešto nalik zadovoljstvu, stvori če m o uzor za život po sopstvenoj volji, poput dece, a katkad i poput bolesnika. Sa svim ostalim želim da imam poteškoča. U radovima