Bodljikavo prase

Страна 6

/

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 22

— Кажу, да у сааком граду имаш другог пријатеља. — Још нисам ни била у сааком граду. У СЕЗОНИ ГРИПА

с н о в и

— Да 1М )• грип остааио каиае последица иод мимг мужа) — Нажалост, |есте. Почео |е да пнЈе, да 6и се сачувао од грипа, па сад не може да остааи пић«.

— Дрлги, говорила је моја слатка женица пробудивши се и отворила своје сиве очи, као мачкица. — Ноћас сам сањала чудан сан. Замисли, нашла сам се усред једне борове шуме, потпуно сама, окружена мноштвом инсеката. Мислила сам на тебе. Наједном искрсну из шумског мрака неки страшан разбојник, сав обрастао у браду, држи у десној руци нож, а у левој револвер. — Овамо новац или живот! Дрекнуо је на мене. — Драги разбојниче, рекла сам му ја, новаца немам, данас је веК двадесети, а ја једва изађом на крај с мојим новцем за домаКинство, до шестнаестог. Молим вас оставите ме на миру молим, молим... — Море не говорите, одбруси он и снажно затресе брадом. Ја сам најопаснији разбојник, а обеКао сам мојој жени да Ку ношто донети. Скидајте одмах хаљину, госпођице. Скиде ми хаљину његовом грубом руком. Истог тренутка проби се сунце кроз борове и обасја моју јадну хаљину. — Ово може само један разбојник да учини, дрекнух ја. Он се загледа у моју хаљину и вртеКи главом врати ми је. — Не, рече он, са овако немодерном крпом не смем се појавити пред мојом женом. Задржите је и примите добар савет од мене. Удајте се, госпођице, да би сте дошли до једне пристојне хаљине. Одлазите! Пажљиво сам слушао. Занешен дубоким значајем овог сна, једва сам се прибрао. — То је без сумње чудан сан,

Зоро, рекао сам. Али и ја сам сањао. Ишао сам такође кроз једну борову шуму, која је била још тамнија него твоја. Наједном се испречи предамном нека дивља и страшна жена са мотком у руци и сабљом о бедрима, а имала је такве линије од којих се једном слабом човчку полако диже коса на глави. — Ја сам жена разбојникл, дрекну она, страх и трепет околине. Дај овамо новац или Ку те убити пред твојим рођеним очима. — Разумем што се увек тражи новац, одговорио сам снисходљиво, данас је веК четрнаести, а ја примам плату месечно. — Онда дај овамо твој мантил, дрекну она и без икаквог објашњења скиде ми мантил с леђа. Управо тада месец се пробн кроз облаке и насмеши целом својом појавом. ВртеКи главом резгледала је мој мантил. — Е, мој младиКу, рече оча, овај твој отрцани мантил, носио си много сезона, на њему ти фале два дугмета, а и закачаљка ти је покидана. Овај мантил неКе се допасти моме мужу, најцузенијем разбојнику. Можеш да га обучеш опет. ПружајуКи ми мантил гозорила је: Ево ти га натраг, схроти младиКу, али ти саветујем, ожени се, да не би ишао около тбко дроњав. Хајде, губи се1 СледеКег првог имала је Зора нову модерну хаљину — коју сам ја купио. А на мојем мантилу, покидџна закачаљка и два дугмета била су псново пришивени — које сам такође ја пришио.

II $ §

На шта мислиш, драга! Нинашта нарочито. Мисли онда радије на мене., Па на тебе баш и миспим! УВРЕДА

Први глумац: Дакле, кад Кемо се видети? Други глумац: Не могу пре девет, јер мене убијају тек у осам и три четврти. Први глумац: Онда у пола десет, јер око девет часова ја скачем у реку.

ЖЕНСКИ РАЗГОВОРИ

— Колико си платила твој лролетњи шешир! ♦♦ — Знате ли, драга сусетко, разлика у годинама изме1)у моје ћерке и њеног вереника ипак је велика... Њој је сада двадесет, а он има веК четрдесет. — То ништа не чини. Горе Ке бити кад он буде имао швздесет, а паша Каока трид *с *г година.

К О Ш А Р К А

Велика је зверчица аутор оае стварчице. Страшна. Не може да опише. Седи у овом кабинету, гуцка фалш кафицу и дими крџу. И ради још нешто врло важно. Гужва молбе и баца их у кош. А с времена на време притиска на звонце, што је у вези с појавом послужитеља. Гадан јв тип писац. Тојест он је тим изразом само хтео објективно да опише своју важност. Али никако да је преувелича; што се уосталом врло лепо види и по томе што га убија скромност. Као жуљеви. Дакле једном речи, важна личност. Уопште. Но нека нарочита интелигенција није, не може реКи, бремза га горе наведена скромност. А вероватно не би ни онако рекао, јер уколико га с једнв стране убија скромност, скоро у истој мери, само прекопута, тојест с друге стране, коље га објективност као тесан капут испод мишке. Дакле да ревидирамо још једном. Скроман, објективан, и мало туп човек са заоштреним брчиКима у смислу фитиља. Замагљено гледв на ствари, тојест све му се мора дуго објашњавати, да би му на крају крајева некако ушло у главу. Тако је на пример прочитао да ј-е у Београду почео да се тера неки нов спорт, тако реКи, кошарка. И одмах закључио да је то та дуг% очекивана игра,

створена за њега, односно специјално за шефове надлештава. — Кошарка! резоновао је гласно. Врло разумљива ствар. Рођен сам за њу.Таленат. Дабоме! Писац, који ј« шеф једног одељења, сад се каје, али мора да призна, мада је стидљив. Обрукао се. Отишао на утакмицу кошарке и сео да простудира ствар. Куцнуо је дискретно једног посматрача штапом у леђа, дигао полуцилиндер на учтиву висину и рекао пардон у три примерка. Тојест рекао је „пардон", „извинитв" и „опростите". И затим запитао да ли је господин љубазан, и ако је дотичан, односно љубазан, хоКе ли да га обавести из ког су надлештва доле наведене колеге којв играју доле на терену.

ИДЕАЛНА ЉУЉАШКА ЗА ЈЕДИНО УНУЧЕ

Упитани се мало збунио и објаснио да скоро ништа не разуме човека са штапом и полуцилиндром. А затим је рекао неким будибог с нама језиком, »да се доле кољу 1913 и Бск!« Међутим кад је аутор замолио да му се то мало боље објасни, јер мисли да је забуна по среди, замољени човек, који је баш тог тренутка махнуо, скроз неразумљиво размахнуо руком кроз ваздух и из богтепита каквог разлога цимнуо десном ногом у лево, раздравши се истовремено „ајд сааад". погледао је писца попреко и рекао: — Море иди чича дођавола! Кад се свршила игра, аутор |е учтиво пришао једном играчу и претставио се: колега из тог и тог надлештва. И додао је: — Господин је врло млад, а веК на таквом положају, врло леп напредак, веома леп. сјајан! А смем ли питати љубазно, где је колега шеф, и има ли једно пристојно место за мене, мислим у овој шефовској игри, кошарка? — Ја господине, одговорио је играч, ја сам још ученик, нисам никакав шеф. И ово није никаква шефовска игра! Аутор је остао збуњен. Није му ишло у главу. Кошарка. Кош. Зар то није игра која је измишљена за шефове! Ко уме боље да баца у кош од нас шефова, ко. чмиЛ

Милка ми је рекла да личим на тебе. Па шта си |ој одгворила) Прекинула сам пријатељство с н>ом.

Куварица: Г. професоре, ручак вас чека. Професор (расејано): Реците му нека још мало причека у претсобљу.

Госпођа: Јулијана, јесте ли веК нашли ружу за моју косу? Јулијана: Јесам, госпођо, али сада не могу да нађем вашу косу. ♦♦♦♦♦♦

— Више немам ништа с тобом заједничког, ако желиш да ме опет видиш, мораш да купиш улазницу. ♦♦ Издавач: Ваш роман је добар, али извесне фрагменте мората прерадити тако да их сваки глупак може разумети. Писац: Разуме се. Врло радо... 4 који вам дее нкј« јасам.