Bodljikavo prase

с-ш-ршт

— Кажи истину: Ко ти Је радио домаћи задатак! — Тата. — Сам. — Не, Ја сам му помогао.

ПАШИЋ И СИН ПОКОЈНОГ ПЕТРОВИЋА Неколико дана после смрти некадашњег сељачког парламентарца Станка Петровића „Куће", срете на улици Пашић Петровићевог сина Михајла. — Овај, рече Пашић, твој отац умре? — Јесте, господине Пашићу. — Овај...Бог да му душу прости!... Знаш он је ту скоро био у Београду али ништа о томе није говорио!... ПАШИЋ И ПОК. МОКРАЊАЦ Наш чувени композитор Мокрањац хтео је да приреди поводом 25 годишњег јубилеја концерт, на који позове и Пашића. Пошто Пашић није могао лично да присуствује концерту због важних послова позове секретара па му рече: — Овај... јесте... молим Вас напиши једну честитку господину Рибарцу од моје стране и честитај му Велики пзртиски концерат! ЈЕДИНИ ЛЕК Велики нвмачки глумац, Кајнц, имао је приликом свог гостовања у Грацу, врло рђавт партнера. Хајнц је играо Хамлета а партнер Полонија. Љут што има овако лошег друга, Кајнц за време последње пробе рече: — Слушајте колега, ја вас морам убити ваћ у првом чину! (јер Хамлет убија Полонија у другом чину).

Међу ноцарима

'В&^ика^а к&вер

ТОПЛА ЉУБАВ — Ти љубиш тако топло, Мила, ја осећам топлину чак у ногама.

ћа кирију, кад он уђе. Да то није проба за циркус неко би се дигао и узвпкнуо: — Доста брате! Шта пам се ту пренемажеш. А овако ни сви ћутимо и као одобравамо његово пренемагање а знаио добро да то ти прича само да се увежба у својој уло• зи кловна. После тога отпоче да вежба своју улогу један бакалин који за време рата купује већ трећу кућу. Он нас увери (а ми се сви сложисмо са њиме) да он ради на чисту штету а све из љубави према ближњем. Тако је свуда и на сваком ме■ сту. То не треба да чуди. Када се скупе кловнови и циркуски вештаци, они се лажу између себе и, из колегијалности, веруЈУ један другоме, пошто ако би један од другога захтевали истину, разговор би био немогућ. Уосталом, истина је као кинин. Јесте лек, али је горка и човек је узима само кад мора. Па и онда се труди да укајшари и узме коју пастилумање. Јер ко је луд да гута кинин када на све стране слаткиши. А што се кваре зуби и стомак, то је само споља. Ко те још зато пита, кад је слатко и, што најважније, џабе. А и сирће је слатко кад је муле.

— Ако ми не кажеш коме пишет, Јего, тада нећу проговорити с тобсм ни речи! — А ако ти то ја кажем тзда 701! ти нећеш говорити самном.

— Зар ти нисам забранила да се играш са иеваљалком Миком! — Па зар изгледам као да сам се играо!

— Такве сам ти Ја среће на картама! Једног дана добиЈам, другог дана губим. — Па то Је бар лано, играЈ сваки другм дан.

Између учтивости и полтронства врло је мала разлика. До душе, унутрашња је разлика велика, али је зато спољна незнатна. Учтив човек не жели да се никоме замери а полтрон не сме да противречи и да се замера. Зато је у друштву врло тешко разликовати један од другога јер ма шта неко трућао, сви ће ћутати. Из тих разлога врло је тешко установити који елеменат преовлађује у данашњем друштву Београда. Јер, ако се нађе нека будала у једиоме друштву, који говори само иеистине и глупости, ретко ће иеко од нас устати да га опомене иа ред и да оповргне иетачиости. Већина ће ћутати и слушати а мањина ће се дићи и отићи. Оптимиста ће рећи да смо ми учтиви и васпитани људи а ја бих пре рекао оно друго. Правда ме само то што ја јед• иу овакву констатацију не бих смео да учиним јавно, већ овако, испод жита. Немојте се чудити. И ја сам Београђанин. Седим ја јуе у берберници то му дође као нека мала сала за пробе — а један познати београдски газда прича о своме рооољубљу и очинском старању за сиротињу. Знамо га добро и баш смо га оговарали што је отказао стап једној сиромашној удовици која иије могла да плаПРВИ ПОСАО

Шеф: — Је ли вам рекао мој књиговођа шта ће вам бити први посао! Нови чиновник: — Рекао ми Је да га пробудим, чим ви дођете.

Ерина посла

Један трговац продаваше на ужичкој пијаци мед у чабрици. Мед бејаше леп и житак а чабрица пуна. Један Ера видео то па смишљајући подвалу узе са пекаре врућ сомун. Затим се упути кроз пијацу. Кад је пролазио поред чабрице он испусти сомун у њу и закука: — Јао, грдан шта урадих? Ђе испустих сшако леп сомун. — Вади га одатле и бјеж? повика трговац.

ИСПРЕТУРАНИ ОГЛАСИ Прави перисиски тепих; са сто двадесет басова, и два регистра, потребујо млађа породица за одмах, награда по споразуму. Нов женски капут; у Н1|лепшем крају Београда продаје св врло јевтино, уз мењи хипотекарни дуг. ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА

— Морам дати да ми се пресуЈе овај шешир.

ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ Неки брбљивац, који се ематрао за врло духовитог човека, запитао јв у једиом друштву позндтог филозофа Лихтенберга: — Можете ли да ми кажете разлику између појмова времена и вечности. Лихтенберг га одмери кратким погледом и одговори: — Није то тако једноставно драги пријатељу. Када би хтео да узмем времена да вам то објасним била би потребна читава вечност док би ви то разумели.

— Био сам у води с много деце1 — Девојчицама или дечацима? — Незнам сви смо били голишави. Деманти

— Јесам ли заиста први коЈи не моли за пољубац) — Наравно, драги, сви остали нису уопште ни питали.

БОЉЕ И ТО После једнога од првих приказивања Шилеровог »Виљема Тела« разговарао је аутор са |едним пријатељем о самом комаду који није најуспелије изведен. »Глумац који је играо главну ролу««, — приметио је пријатељ, — »у неким моментима је потпуно промашио улогу«. »Ја мислим да је и то ипак боље него да је промашио јабуку!« — одврати Шилер и насмеја се, иако му није било баш до смеха.

СУВИШАН ГОСТ Познати виолиниста Јоахим концертирао је у швајцарској са великим успехом и најотменије друштво се отимало да га позове на своје пријеме. Један богати индустријалац нарочито се каприцирао да му славни музичар буде гост на вечери. — Али никако немојте заборавити да понесете и вашу виолину! завршио је индустријалац свој говор. Јоахим, га је зачуђено погледао: — Зашто, кад моја виолина не |еде?1 ♦ У ПРАВИ ЧАС

КОКЕТНА ПРИМАДОНА

— Чуо сам да су вас сељаци истукли на путу. — Одвратна лаж! То није било на путу него у возу.

— Сада сам изгубио и другу рукавицу! — Данас правим саме глупости!

Када се у Паризу давала Глукова »Армида« главну улогу у тој опери имала је певачица Софија Арнолдова која је била чувена не због свог доброг гласа но и због своје ванредно лепе појаве. Али Глук је сматрао да Софи» ја и суаише истиче своје телеснв дражи. Много више него што у-« лога захтева. И зато је врло опрезно опоменуо »божанствеиу Софију« рекавши: — Зар је једној уметници која рзсполаже тако дивним гласоми осећањем за уметност, потребно да кокетује са публиком као нека лоша кафанска играчица. — Ах, Маестро, рекла је Софија, ваше арије могле би да пева и нека друга певачица али — ту је Софија загрнула своје широке сукње до изнад колена — реците ми да ли у целом П$. ризу постоји још један пар овако лепих ногу као што су моје?