Bodljikavo prase

БОДЉИКЛВО ПРЛСЕ \

Коцкар у парку

Врабац: — Чип, чип... Покериста; — Ппаћам!

Ј1ЕЊИ ГАША И ВЕРНИ МУ ДРУГ РАША

— Погледај брате, што је диван залазак сунца! — Опиши ми га! — Али не, мораш и ти да га видиш. — Верујем и теби. — Али мене мрзи да ти гк описујем. — Ја,. опет не марим да те слушам. — Диван залазак, онакав као пре три дана. — Штета што га се више не сећам. — Ух. — Лх.. — Склони се, прскају улииу, поквасиће те. — Уштедеће ми барем једно купање. — Ух... — Ах... • — Погледај — неки нокчаник лежи тамо на земљи? — А где то? — Тамо. — Можда је пун новаиа? — Можда. — Иди по њега. — А ако је празан? — Шта те кошта да тркнеш до њега? — Оно што кошта тебе да не тркнеш. — Ух... — Ах... — Стоји ли онај новчаник још увек тамо? — Увек је тамо. — Кад будемо пошли кући, дићићемо га. — Ух... — Ах... — Онај га је тамо узео? — Гром га спалио! Викни му да смо га ми први видели!

— Ставио га је у џеп и одлази. — Отворио бих чак и очи, дигао се и пошао да му га одузмеч. — Али можда је он сопствеиик. Можда га је баш он и изгубио. — Може бити. — Ух... — Ах... — Знаш ли ко је изгубио онај новчаник? — Шта се ти за њега бринеш? — Ја сам га изгубио. Сад сам баш приметио да је био мој. — Ух... — Ах... ж ж ж ТО ЈЕ ЗА ЊЕГА Она: — Моја мајка је врло повучена жена. Она никвд не напушта кућу. А посете, уопште, страховито мрзи. Он: — Сјајно! Хо^ете ли бити моја жена, госпођице?

БРБЉАЊА — Чик! Реци ако знаш коли• ко је тежак један идиот. — Не знам. — Онда иди па се мери. — Што ме врећаш? — Зато што сам дознао да си у Америци имао врло згодну авантуру. — Ону због облакодера? Истина је, а зар сам ја томе крив? Сваког сам дана пролазио поред једног облакодера, једном спа• зих на прозору седамдесетчетвртог спрата неку дивну девојку. Од тог тренутка чамио сам чи^ тавих пет сати дневно под њеним прозором. Спао сам за читавих петнаест кила! Најзад одлучих једног дана да се попнем на седамдесетчетврти спрат и да достигнем моју обожавану. И тек тада сам приметио да ниЈе у питању никаква лепа девојка Већ неки пуковник у пеизији. — По тоие се баш и види да си прави идиот. Кратковид си, а још се кибицујеш са особама које станују на спратовимз од педесет па на горе. — Т-ја, било па прошло... Кад је већ реч о становању чуј: Хоћу да се селим. Тамо где сад станујем имам комшиницу која учи певање, не могу више да издржим. — Затварај врата, нећеш тако ништа чути. — Никакве вајде од тога. Затворио сам врата, навалио јорган на њих, па опет. — А јеси ли их закључао? — Ух, брате, нисам се тога свтио! Идем одмах и то да пробам... ж ж ж

Да је мушко...

јутлос сам досо св села Због засто знам да моји цитаоци оце д« цују новости а јопет Нисам много сакупијо |елбо сам у Беогладу заболавијо м°ј нотес па Нисам имо ди да Записујем а било је доста смесних ствали. ето како су се две зене побиле у возу због лакије па су Пцовале и цупале се за косе а људи само Влистали од смеја а После је једна баба уклала јаја од једног сељака па се наплавијо цумбус. у селу је и тетка каја Она сто је добила на плази пле лата прву нагладу за костим. она Насла једног цику сељака сто има це-

Млекаџиски виц

— Хеј вас двоје чистите се са мога места. — Ију! Какав безобрлазлук. Перо покажи му да си мушко.

— Келнер! Имам још алетита. Донесите ми нешто, — Донећу вам рачун. Одмах *е вам лроћи. Ж Ж Ж НАПРЕДОВАО — Шта |е постао ваш син? — Он је сада бек у једном клу» бу. — Шта? А изгледао је као дв не зна да броји ни до десет! Несрећан случај Мали Перица, који Је био у со» би с мајком која је нешто ради> ла почне наједанпут да виче: — Мама! Иди одмах по лекара! — Штв се то догодило? — Твмо у соби где твтв и Ми» ле играју шаха... — Но, па шта се десило? Говори... — Чуо сам да је Миле појео коња...

— Па ово ти Је млеко водено! — То је због кише. Знаш, јучер ]е, цео дан падала киша, па је трава покисла. ❖❖❖ ОСЕДИО КОД ФРИЗЕРА На столицу код фризера седа неки господин и маказе почињу да сецкају. Фризер започиње разговор: — Ваша коса је веК проседа при крајевима, господине! — Па то је смешно! Када сам дошао у ваш салон била је још црна.

тили клвве па код њега плави сил и путел Па после тлгује угојила се као мецка и само се емеје па казе тати зв кају нема зиме уфатила сам везе и плаво да ти казем бољи су сељаци него беоглађани иако их зао за пале али ја ги јопет изладим. Само молам дидем у беоглвд код флизела инвцв је све у леду и бас ми није зао сто газим блато јелбо моји кавалери долазе и у село па милни ко бубице вл када каја умеси гибаницу има вода да ти цули на уста. татв је вец поцео његов ствли посо и науцијо сељаке да иглвју калте и све им пале узо а они га Сами јуле и оце да се ваде вли ста им вледи кадв твта све пале потлоси па не мозе да изгуби. он иде сваки дан у беоглад јелбо је његова зенска остала тамо и он молв дв носи млеко и длуге нвмилнице пв Звто пцује и увек дође љут вли мола сутла опет диде казе оце оци да му извади. ја сам се угојио и једва цекам да се тлатим јелбо у село немв тлке ни биоскоп а ја сам науцијо па мука зива. а сад уздлавље вас јовица ❖❖❖ ГЛУПИ СЛУГА Мврко Писон, римски говорник, нврочито је нвређивао својим слугвмв ћутање. »Некете ми никад ништв говорити, док вве не будем ја сам питао!« Једнога дана, Писон позове врло много пријатељв нв ручак, в међу њима и једног свог врло доброг пријатеља Клодија преко свога слуге. Час ручка већ је био ту, а Клодије се још није појављивао. Већ су сви гости изгубили нвду да &е он доћи. Писон у« пита слугу: — Јеси ли позвао Клодија? Зашто није ту? Слуга рече: — Ја сам га позвао, али он није могао да дође јер је болестан. — Зашто ми то ниси одмах јавио? — Јер нисам био упитан! —• одговори слуга.

Одвикла се...