Bogoslovlje

отуда, што je Мојсије y опште од Хамурабија више ценно човека, који je, по учењу Библије, створен по образу и подобијуБожјем (I Мој. 1, 26. и 27.). Ради тога Мојсије, осим строжије новчане казне, налаже за извесне случајеве и слфтну казну. Мојсије осим тога у сва три случаја налаже каменисање животиње. Пошто je тада код свих народа, па и Јевреја редовно уважавана установа ропства, није онда никакво чудо, што Мојсије и овде тако јасно нстиче разлику између слободног графанина и роба. Но да je уза све то Мојсијево законодавство хуманије од Хамурабијева, о томе не може бити сулпве. Доста je да напоменемо, да Мојсије јасно препоручује љубав према ближњем (Ш Мој. 19, 17. —18.; V Мој. 21, 1. и 2.); према странцу (II Мој. 21, 22.), шта више у Мојсијевом законодавству налазимо трагова и љубави према непријатељу (II Мој. 23, 4. и 5.\ разуме се ни близу у оној чистоти, како je проповеда хришћански морал. О свему томе нема ни помена код Хамурабија, који у свнма случајевима води рачуна салю о легалности. На люралност се Хамураби врло мало осврће. Напротив Мојсије подједнако уважава люралност и легалност, зато при квалификовању преступа узима побуду као најсигурније и најважније люрило.

§ 263. „Ако во или овца, која je некем дата, пропадне, да се накнади власнику во за вола, овца за овцу“.

II Moj. 22, 14. „Ако ко узме у ближњег свог жнвннче на послугу, па охроми или угине, а господар му не буде код њега, да плати“.

Параграф 263. стоји у тесно] вези са §§ 245.—248., односно са одговарајућим местима код Мојсија, где се такође говори о реституции или накнади учиньене штете.

§ 280. „Ако неко у туђој земљи купи од неког роба или робињу, и кад се дотични врати у своју земљу, те власник препозна свога роба или робињу, и ако су роб или робиња домаћи, нека се исти без откупа или оштете ослободи“.

II Moj. 21, 8. „Али да нема право продати. je у туђ народ“.

И ако се Хамураби и Мојсије, како смо из досадашњег излагања видили, разликују, што се тиче установе ропства, овде-

188

.Богословље“