Bogoslovlje

Псалтира, штампаногу манастиру Милешеви у години обновљења патријаршије, 1557-oj, каже се да je то свршено при преосвећеном архиепископу све српске земље и поморске, северних и осталих страна, кир Макарију, „који je тада обновио и предржавао престо Светит Саве, првог архиепископа и учитеља српског." У поговору Пентикостра, штампаног у Мркшиној Цркви 1566 г., вели се, да je штампан за време светитељствовања архиепископа кир Макарија „пећским престолом првог архиепископа и просветитеља и учитеља српског, новога у истини апостола, кир Саве.“ 1 ) Кад je, према овако меродавним схватањима, патријаршка катедра Српске Цркве у ствари престо Св. Саве, онда и символичко знамење њено люже бити салю лик његов и на печату и на застави, и свуда где je то потребно. Ако хоћемо да се враћалш правој и документованој традицији, онда за печат патријаршије и свију њених органа морају и обликом и изображением својим послужити као образац показани печати наших старих патријараха на документима, сачуваним у Хиландару, на којима Св. Сава седи на престолу. И оваква позитура његова у складу je савековнимсматрањем, да јетрон поглавара СрпскеЦркве престо Св. Саве. Онај нејасан потпуно лик на отиску печата требало би корегирати ликом Св. Саве на фрескама лшнастира Милешеве из почетка XIII в. „Портре Св. Саве може се наћи у свакој задужбини, али овај je прекрасан. Представља светитеља старијег са проницљивим погледом, сивих као челик очију.“ 2 ) И по корпулентности снаге овај се лик потпуно слаже са онилю на печатима. Са њих би се могла узети и митра, које на милешевској фрески нема. На печату je и иначе она стара византијска митра више налик на скуфију, а не на данашњу круну арх*јерску. Кад би се, поред враћања овог символичког знамења, прописало и то, да се и садашњи српски патријарси, по примеру старик архиепископа и патријараха наших, потписују зеленим мастилом, кад се већ при васпостављању Патријаршије пренебегло мољење и предлог за то, онда би и ова лепа и топла веза са стариком било једно од знамења духовног јединства садашњости наше с њиме и величиной њеном.

’) Љуб. Стојановик, Сшари Cpaciai Записи и Нашаисп, књ. I, Београд 1902, бр. 589 и 656. 2 ) Пера Ј. Поповић, Фреске Ктитора у манастиру Малеши, Придави за књижевносш, јез , ист. и фолк лор, књ. VII (1927 г.), 93.

123

Грб Српске Патријаршије