Bogoslovlje

инспирисане књиге Старог Завета, сматра само двадесет и две, т. j. само кньиге палестинскиг канона, без доцније додатих неканонских књига које je он знао (као Макавејске књиге и књигу о Товиту и Јудиту), али их није уносио у канон 1 . Из света до сада реченог излази : да je палестински канон садржавао само инспирисане књиге, док цоцније појављени александриски канон садржавао je и књиге поучне и корисне —· т. ј. религиско-моралне садржине, које су написали побожни људи по угледу на инспирисане писце. Зато je садржина књига првог канона у Православној а пре ње у Синагози од увек била сматрана за свету и имали божански ауторитет 2 . Сва je разлика у томе што их je Православна Црква поделила на: законен е, историек е, поучне и пр ορ о ч к е, т.ј. премањиховој садржини којаје у ствари; закон, историја, поука и пророштво. Законске књиге су: Петокњижје т. j. Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени Закони; историјске: И, Навина, Судија и Руте, I и II Самуилова, I и I! Царева 3 1 и И Дневника, I Јездрина и Неемије, и о Jeстири; поучне: Job, Псалми, Приче Соломонове, Песма над песмама и Проповедник ; пророчке; Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и 12 малих пророка. Све друге књиге, које ce не налазе у старојеврејској палестинској Библији већ у александријској грчкој, православии писци су их називали: неканонске књиге Старог Завета, јер најстарија хришћанска палестинска Црква, кад je постала, примила je од јудејске Синагоге у наслеђе 22. књиге Старог Завета, које смо напред навели.

Д-р Тих. Д. Радовановик.

■) ibidem. 2) Римокатолички писци књиге Св. Пнсма Старое Завета деле на: проток а иске и девтероканске, сматрајући и једне и друге да су Богом инспирисане књиге, т.ј. да су и једне и друге канонскс књиге, и сва je разлика у времену када су унесене у канон : једне раније а друге познав. Ову деобу први je извршио Sjxsle de Sienne (1520—1569), када je канонске књиге назвао яртгос κανών, а неканонске δεύτερος κανών, libri protokanonici et denterocanonici, y свом делу : Bibliotheca sancta ex praecipius catholicae Ecclesiae auctoribus colecta, I, 1 (sect. 1. t. I. Neape. 1742) стр. '2. Ове Сикстове деобе и данас се придржава латинска црква, сматрајући као што рекосмо и једне и друге за инспирисане. (Упор. Vigoureux, Manuel biblique (op. Ш.)стр, 4 —5; J. Volović, Intrvdukcija u svl knjige St. Zavjeta, Zagreb 1903, стр. 19 —20; Trochon, La Bible sainte, t. 1. стр, 102. Протесганти пак ове неканонске (или девтероканонске) књиге, не признају у опште, оглашавајуНи их за апокриф не књнге Старог Завета.

3 ) Преаод грчки LXX спаја књнге Самуилове и Царева у једну књигу, и назпва их: I, 11, 111, и IV књи,а царева. То исто чини и наш стпрословенски превод.

194

Богослов.ъе