Bogoslovlje

Али, на деду се и даље гледало као на аутомате. Приликом испитивања давана су деци таква питања, да су одговори морали бити просто понављање речи учитеља. И ко je имао највише успеха у овој техници питања, био je најбољи учитељ. За учење помоћу рада није се знало. И у Хербартовој школи учило се говором и радило једнострано духовно. На неговање стваралачког духа није се обраћала никаква пажња. Уследтога се у старо] школи, заједно с Хербартовом, и долазило до врло скучених сазнања и нејасних појмова. Ако je неки млад човек, после школе, хтео нпр. да подигне себи кућу, он je имао сасвим друкчији појам о материалу, него што имају садашњи младићи. Он није знао за разлику између квалитета разних врста дрвета и др. материала. Све што му je о томе говорено, све je пролазило кроз његове уши и није оставляло никакеа трага у свести. Радом се није ништа доживљавало. Зато се једна иста ствар и морала понављати и увежбавати небројено пута. Стара школа била je једнострана; била je интелектуалистичка. Она je запостављала чак и фантазију код деде. Њенн претставници сматрали су као немогуће, да сама деда могу продрети ма у какву ствар и доки до позитнвних резултата. Стога се од њих није ни тражио самосталан рад. Стара школа била je рецептивна. Она je настојала, да се у дечији дух унесе што више знања било говором било помоћу кшиге. Колино се у томе претеривало, најбољи je доказ песма Ф. Шнлера „Звоно“ (die Glocke), која ce y основној школи понављала кроз свих осам година, да би се деда привикла на отмен књижевни језик. Напослетку, веома важно обележје старе немачке школе био je и васпитни дух, утица j реда у школи на васпитање. Taj утицај, у старој школи, очекивао се једино од институција. Ако je дете привикнуто на вршење својих дужности; ако je привикнуто да редовно похађа школу, да своје ствари држи чисто и у реду, да je мирно и послушно, онда je оно бар како се мислило стекло добре навике за живот. Учитељу као личности стара школа није придавала никакав значај у васпитној делатности. Све се очекивало од уређења школског живота. Отуда je и поникла заблуда, да je за дух васпитања претежнија институција школе од личности учитеља. Оправдање за овакво погрешно схватање дејства личности учитеља за васпитање могла

228

Богословље