Bogoslovlje

Льбье мльчаньемь аггелекымь и молитвами и поштешемь сьврьшахоу житье.“ (Теод. 180). Називе и епитете, поред оних који су наведени, за монахе сретамо ове: „црьньць, мнихь, инокь, моужь, поустыньници (али само за оне који живе у пустињи), земльныи аньгель и небесьныи чловекь, богозарьныи монахь, богоразоумьные чрьньце, богоншени же и прГподобньи штьци богобыазнивы“ итд. ГЬихово братство зове се „ликь‘ или „сьборь“.

СМРТ, ОПЕЛО И ПОГРЕБ.

Иако без исцрпнијег описивања опела (оно што би за наш предмет било важно), инак биографи описујући смрт, опело и погреб сн. Симеуна и Саве као главних лица а Стефана као споредније личности, дали су нам а прилично материала за литургичку облает. Пошто су за смрт овде ьезани неки литургички елементи то ћемо прво говорити о прописима приликом смрти, везаним за смрт биографских личности. Св. Симеун je, како каже његов биограф, св. Сава, пред смрт послао Саву „по штьца доуховнаго и по вьсе чьстьные старце Светые Горы...“ А кад су дошли („множьство чръгьць гако благовоныхь цвГтьць цв-Ьтещихь ... И пришьд’шоу же кь нгемоу мирь и благословенье прьемше дрЗг w дроуга.. .“) није им дао да га напусте „дондеже rfe.io мое светыми и чъстными вашими пфсьнми опГвше и погребете.“ Од седмога до десетога дана Симеун није окусио хлеба ни воде, салю редовно, сваки дан „причещаше се светыхь и прГчистыхь таинь, тГла и кръве Господа Бога и спаса нашего Icoyca Христа.“ (168) По Теодосију Симеун je монахе отпустио у ћелије и пошто je сам остао, устао je, свГтлымь и светыимь аггельекымь шбразомь оукрасив се...“ и иза тога се причестио; а затим пошто га je ватра обузела, Сава „за всоу ношть всь фалтырь надь нимь изглаголавь...“ А кад je освануо дан Сава га понесе у црквени притвор и ту je лежао на рогозини (57-8). По Доментијану присутни су узвикнули св. Симеуну „помени ны прГподобьныи отьче нашь, вь блаженыи покои твои.“ (I, 103). Видећи да je крај његовог живота, Симеун je наредио Сави: „Чедо мое, принеси ми пр"Ьсветоую Богородицоу, таково бо имамь (обетованье, гакр да прГд’ нгею испоущау доухь мои“ (Сава, 170; ср.

146

Богословље