Bogoslovlje
90
Богословље
етичких истраживања одметафизичких и теолошких (курзив наш) претпоставака, где год је и колико год је то могућно (значи немогућно је апсолутно без њих) или бар свођењем тих претпоставака на најпотребнији минимум, моћи ће се доћи до неких поузданих, научних сазнања о људскоме моралу“ (98). Када је г. Др. Б. Петронијевић за „Основне етичке проблеме“ г. В. Максимовића између осталога казао и то, да „пишчева књига уопште представља покушај неке врсте модернизирања хришћанске Етике, покушај који је унапред осуђен на неуспех" (Летопис Матице Српске, 1913 год., књига 295, стр. [565] 85), тада се г. Максимовић бранио од тог приговора (види Богословски Гласник, 1913 год., књ. XXIV, стр. 319 —320), а сада је изишао у сусрет г. Др. Б. Петронијевићу тиме што је у овој својој философији морзла дао израза својим теориско-сазнајннм схватањима на чије формирање је деловао г. Др. Б. Петронијевић нарочито својим делом „Основи теорије сазнања“ (Београд, 1923 год.), дакле, човек не само нерелигиозних схватања него и један међу најистакнутијим и најотворенијим нашим противницима религије уопште и сваких религиозннх и богословских схватања и мишљења. Но и поред све ове нове и даље концеснје од стране г. Максимовића философима и етичарима нерелигиознога н антирелигиознога схватања ипак ће „Венац живота“ бкти непријемљив ни за философске етичаре, јер се у њему налази оно што г. Максимовић и поред своје жеље и искрене намере није могао као богослов избећн. Он није по иашем схватању успео да „питања морала у највећој могућој мери ослободи од магловитих и сувише апстрактних метафизичкнх теорија и да их сва реши на емпирнском земљишту водећи рачуна о психолошким и практичним чињеницама искуства", као што то мисли један од г, г. критичара да је г. Максимовићева заслуга баш у томе (Политика од 9-IV-1936 год. и Гласник Југословенског професорског друштва, Београд, 1936 год., књнга XVII, 1 стр. 66). Из једињења верских сазнања, осећања и побуда и оних критичког сазнања у „Венцу живота“ дошли су до изражаја •погледн и назори г. Максимовића који су ипак нека врста верски обојене метафизнке, али истина различнте од хришћански окарактерисане метафизике. Он није успео да докаже да су за Етику довољна психолошко-иманентна схватања, јер