Bogoslovlje

Међутим може се деситн да формално и привидно постоје свн ти битни услови, па ипак да се само у једном или више од њих налази некн недостатак, било у виду брачне сметње или брачне забране ко je брак чини ништавним или недозвољеннм, ако је постојао у часу склапања брака, јер оне „чињенице,које би се јавиле после склапања брака не утичу на ваљаност тога брака“. (Види § 5 у вези са § 4 ст. 2. БП). Највећн број тих недостатака су доста јасно и таксативно наведено у §§ 12, 13, 27, 33, и37 БП 4 . Иако су БП „први покушај систематске кодификације брачног права у Православно] цркви“, пошто таквих радова још нема у законодавству других православних цркава 5 , она су ипак сасвим добро регулнсалн материју о брачном праву, тако да се и Основни закон о браку ФНРЈ у главним линијама у велико ослања на ньих. Али ипак и у БП, као и у сваком другом закону, постоје ту и тамо извесна питања, која нису јасно истакнута, постоје найме извесне празнине које се тичу чак и битних услова за брак. Овде ћемо се осврнути само на оне које су у вези са нашим питањем. Кад je реч о битним условима за брак два лица разнога пола и њихова пуноважна изјава да желе ступити у брак, БП нису јасно прецизирала извесне моменте о томе на који ће начин та два лица дати своју сагласност за ступање у брак. Ту постоји читав комплекс питања за које се не налази тачан одговор као: да ли he та сагласност бити изражена писмено или усмено; како he се прибавити сагласност од глувонемих лица која не знају ни читати ни писати; како пак од лица која говоре неки страни језик, a који не разуме свештеник који обавља тајну венчања и као најтеже питање да ли се увек и- у свакој прилици мора тражити лично присуство оба брачна друга у часу венчања и склапања брака тј. дали једно или оба брачна друга могу склопити брак и преко заступника? Ово последње питање je и предмет овога чланка. Брачна правила ово питање нису директно, непосредно и јасно решила. У каноннма православие цркве о том питању се не говори ништа. Велики број канониста такође то питанье обилази. Вероватно, да су сви они претпостављали као потпуно разум.ъиво, да у једном од најважнијих момената човекова живота, кад склапа брак и прима једну свету тајну, мора лично присуствовати и учествовати у томе чину. И заиста на први поглед изгледа излишно питање: да ли онај који прима свету тајну брака, који се венчава, мора присуствовати лично, са својим будућим брачним другом, обреду венчања? Позитиван одговор се намеће

нису једнаке. Код последњега више би могао да се примени § 126 БП, јер „непостојећи брак не повлачи ннкакве последние брака, а супрузи из таквог брака сматраће се као да пикаяа нису били брачни другови“ (Чл. 28 ст. 2 Основ. Зак. о браку). Тако ако напр, нема трећег битное брачног услова „венчања у законох! прописано) форми“ то није брак него блуд, а „блуд ни)е брак,пак ни основа за брак", каже св. Василије Велики у свои 26 правилу. {Ник. Милаш, Правила 11, 382). За раскид такве везе не треба иикаква судска пресуда како по БП СПЦ тако и по Осн. Зак. о браку; ту би се таква лица гонила по. другом основу; било да се приводе на брак или да се раставе (§ 126 БП).

1 Ma да су и многи пропуштени те се и не спомињу у горњим параграфима, него се узгред налазе у §§ ПО, 112, 113 и 116, или се не налазе нигде.

5 С. Троицки, Нудновата полемика г. проте Љ. Влачића, Хришћанско дело, св. 5. Скопље, 1940, 399.