Borba, 16. 05. 1982., str. 10
Мајске измаглице
Владо ТЕСЛИЋ ||
ске политике по веома израженој нервози, неповерењу, неуспесима, по неразумевању, сукобима који се распламсавају, новим претњама и ' притисцима па чак и по новом покувају атентата на римског папу. Да би компликације биле веће, чак су и веома значајни предлози о контроли нуклеарног наоружања пропраћени истовременим издвајањем огромних средстава за фабриковање нових оружја. Израел је, додуше, стални дежурни у компликовању кризе на Блиском истоку, Аргентина и Британија доказују да је било много лакше покренути рат него из њега изићи, што се односи и на Иран и Ирак са реалном претњом да се у њихов рат умешају и друге земље. Пољска је доживела још једну трауму која подсећа да 13. децембар проп:ле године — није нађен прави одговора на проблеме обнове и јединства земље. На економском плану много горчине дошло је из Најробија, са конференције УН о чувању човекове околине, због сазнања да развијени нису спремни да сарађују ни на том плану док су западне индустријске земље, ва састанку ОЕЦД у Паризу, остале при старој концепцији да се свако брине за себе како може и уме.
О вај месец остаће у аналима свет-
Реганов СТАРТ
Председник САД Реган дуго је оклевао да формулише своје предлоге за разговоре о смањењу стратешког 0оружја — такозвани СТАРТ за разлику од САЛТ. Када се показало да оклевање постаје политички контрапродуктивно (посебно због покушаја да се обнови доктрина „првог удара“ у оквиру НАТО), Реган је понудио Совјетском Савезу преговоре без икаквих предуслова, што је оцењено као први антирегановски потез у Белој кући.
Разлика у односу на претходне (САЛТ) разговоре и споразуме је у томе што је сада тежиште на смањењу бојевих глава на рампама на копну а не бацача са којима су Американци у предности због њиховог претежног размештаја изван копна — на океанима и у ваздуху.
Контроверзне оцене овог предлога су тако биле неминовне чак и у круговима НАТО чији промућурни стратези с тим у вези постављају питање опортуности само једне стратегије у нуклеарном добу. С тим у вези покренуто је старо питање: колико много је доста. Јер, кажу, све дотле док нема дефиниције шта је с војне стране по-
требно, не може бити ни дефиниције |
на што се може ограничити контрола оружја.
Није тешко претпоставити да иза ове анализе стоји критика такозваног „натовског провинцијализма“, односно заговарање конвенционалног наоружавања Западне Европе, што не искључује и прибегавање нуклеарном оружју У крајњој нужди.
У зачараном кругу
Да решење није ки у конвенционалном наоружању најбоље би свакако могли да потврде команданти британске операције за „враћање Фокланда“.
Много је, наравно, поборника да се удвострученим напорима изнуде војна решења, али све је више аналитичара који у данашњим условима ратне технике и односа снага у свету не виде могућност јасног војног исхода, осим исцрпљивања и увлачења у ратове већег броја земаља са још погубнијим последицама и са неминовним ангажовањем нуклеарног оружја.
Ради се, очигледно, о зачараном кру- ШИ
гу војних доктрина и стратегија, немоћних да одговоре на витална питања нашег времена. Отуд и кризе и ратни сукоби који паралишу готово цео политички живот наше планете.
Ради се о политичким проблемима који траже политичке а не војне одтоворе и решења. Иницијативе у том правцу, међутим, још су у повоју или веома брзо спласну. С једне стране због блоковске парализе развијеног дела света и крупних унутрашњих проблема земаља ван блокова које нису имуне од међусобних сукоба и којима очигледно у њиховој политици не-
сврставања треба и више времена и |
више снаге за заједничке акције.
У овој мајској политичкој измаглици није ипак све тако црно и без перспективе. Блоковски редови и ровови нису више стабилни ни монолитни иу њима се све гласније јављају снаге које траже повратак детанту и које се као и раније у тешким међународним приликама окрећу „трећем свету“ и покрету несврставања. Уосталом предстоји ванредна конференција УН о розоружању сазвана на иницијативу несврстаних земаља, а на свој начин обавезује и Канкун. ;
Алтернатива дакле постоји, за њу се треба борити, у чему је и велика
анса несврстаних у УН већ следећег |
месеца.
„
Делхи, маја ИКАД у историји независне Индије такозвани локални избори нису имали ни приближно тако широки значај као предстојеће (19. маја) гласање за зако нодавне скутштине четири савезне државе — Западни Бенгал, Керала, Харијана и Химачал Прадеш. Истог дана се гласа и за седам упражњених места „Лок сабе“ (доњи дом савезног парламента) и 16 такође упражњених места у скупштинама других држава, што само појачава закључак о значају 19. маја.
Индира Ганди, премијер и председник Конгресне партије (на власти у центру и већини држава), бесумње је — инстинктом опробаног тумача индијских расположења и политичких кретања — прецизно схватила вишеструки смисао долазећег изборног дана. Започела је зато -— уз максимално ангажовање сина Рађива, свих чланова кабинета и око 200 савезних посланика, наравно и снажне партијске и друге машинерије — готово незапамћено динамичну предизборну кампању. Убеђивању гласача четири државе (непрестани митинзи од 4. до 17. маја) управо је Индира дала тон, овде описан као — непомирљив, рушилачки, агресиван чак, наравно према противницима из конкурентских партија.
Питања
Индијска предизборна сцена и укупна јавност су се заталасали, на типично индијски, крајње заоштрен начин. Атмосфера судара, оптужби, па и инцидената с повређеним и погинулим (што није неуобичајено за изборе у овој земљи), потенцирала је од самог почетка присутну неизвесност у исход гласања. Индирина жестока предизборна кампања (и по 15 митинга дневно, смањила је, добија се шири утисак, неизвесност резултата — у корист кандидата њене, Конгресне партије — али је није и отклонила.
Да ли ће Индирина Конгресна партија после 19. маја преузети власт од комуниста у Западном Бенгалу (непристрасни аналитичари кажу да ће леви фронт са КПИ (м) ипак победити), хоће ли снаге левице (опет најјачи „марксисти“) истиснути из Керале, и, коначно, неће ли задржати управу у Харијани и Химачал Прадешу, где су њени главни опоненти „Локдал“ Чарана Синга и „Баратија Џаната партија“ Атал Бехари Ваџпаија, идеолошки нелогично али изборно резонски за овај тренутак, удружене у свакако привремени савезг Више питања у само једној реченици, мада свако има свој значајни бекграунд, у ствари и нису — најважнија. Наравно, кад је у питању општа индијска политичка слика, која се показује следећим изборима. ·
За Индију је занимљивије и стратегијски значајније питање — колико су грађани (нејзадовољни готово већ двоипогодишњом владавином Индирине Конгресне партије2 Мада неки и домаћи и страни посматрачи ово питање замењују „тестом Индирине личне популарности у масама“, да ли је опала или се држи, чини нам се да је
Резулшаши Гласања за скудшшине чефири држађе даће одтођбор и на Џишање колико су Трађани (не)задобђољни абоидотодишњом Бладаћђином Контресне џаршије Индире Ганди
НИЧУ
(Ода сшалног додисника »Борбе«)
управо однос бирача према Конгресној партији питање које надраста сва остала. Јер, Индирина лична, каризматична популарност у индијским масама није била у сразмери с падом Конгресне партије марта 1977, као ни с повратком на власт јануара 1980. Гласачи су одбацили Конгресну партију (први пут од независности) 1977, јер су Сили разочарани стањем у земљи, па им се родила нада у, мада „скрпљену алтернативу“ неуспеле Џаната партије. Вратили су веру у Индирин Конгрес 1980. јер је Џаната изневерила очекивања.
Мада је Индирина лична улога и у раду партије
М
Генерал против мафије
Да ли именођање Џрослаћђљено! Дала Киезе за префекша Палерма значи решеност ђладе
да у борбу брошиђ ортанизобаног криминала крене одлучније нето до сада2
ТИ ИН
(Од сшалног доџисника »Борбе«.)
ада је уочи 1. маја у Палерму
варварски убијен члан Дирек
ције Комунистичке партије Италије, секретар Покрајинског комитета и посланик у парламенту Пио ла Торе, свима је било јасно да се Италија суочила, непосредније можда него икада раније, и са другим, опаснијим, лицем политичког тероризма — мафијашким. Мафија је старо зло италијанског југа још из доба феудализма. Данас, међутим, организовани криминал покушава да намеће своје „законе“ — и југу и северу. У аутономној покрајини Сицилији мафија се толико осилила да већ „дозвољава“ себи физичку ликви-
дацију сваког политичара, судије, .
полицајца, новинара, за кога оцени да стоји на путу њеној експанзији. Пре неколико дана биојетоПио ла Торе. Пре две-три године били су то председник покрајинске владе Матарела и секретар Демохришћанске партије у Палерму Реина, затим судија Теранова, па карабињерски пуковник Ђулиано.
Меморандум
Са једним од најистакнутијих лидера Комунистичке партије 0опростио се генерални секретар Енрико Берлингуер. Али сахрани су, поред педесетак хиљада грађана Палерма, ррисуствовале и три прве личности званичне Италије: председник Републике Пертини, председник владе Спадолини и председник Представничког дома парламента, комуниста Нилде Јоти.
Њихов долазак у Палермо схваћен је у јавности и као одговор са нојвишет места на овај последњи тешки изазов мафије.
„Држава неће дозволити да власт на Сицилији преузму криминалци“ — изјавио је нови префект Палерма, карабињерски генерал Дала Киеза, који је на ту дужност
дошао само два дана пре убиства Ла Торе.
Генерал Дала Киеза прославио се током протеклих неколико година у борби против политичког тероризма, па су његово именовање за префекта Палерма многи, а вероватно и мафија протумачили као решеност владе да у борбу против ове врсте тероризма крене о-– длучније него до сада.
Није промакла ни чињеница да је до овог именовања дошло непосредно после „меморандума“ који је председнику владе Спадолинију предала једна делегација КПИ са Сицилије којој је на челу био управо Пио ла Торе. На свега седам страница тота документа биле су изложене све мањкавости државних органа у борби против мафије. Биле су ту назначене политичке „везе“ које су организованом криминалу омогућиле експанзију. Били су ту и конкретни предлози како би се против мафије требало борити не само у Палерму и Напуљу већ и у Риму.
Пио ла Торе годинама је био познат као непомирљиви непријатељ мафије и многи мисле да је овим „меморандумом“ у ствари „потписао“ своју смртну пресуду, премда је мафија (а можда и нека друга сила) имала још један крупан разлог да га по кратком поступку елиминише. Већина овдашњих чак и десно оријентисаних дневника, као што су римски „Темпо“ и милански „Ил ђорнале“, сложили су се да је тај разлог могао бити у политичкој акцији коју су комунисти Сицилије и Пио ла Торе лично водили против изградње базе за нове америчке нуклеарне ракете средњег домета у сицилијанском градићу Комизо. Захваљујући мобилизацији маса почетак изградње те базе морао је бити одложен.
Тај пацифизам забрињавао је мафију и због тога што је само за грађевинске радове било предви-
ђено преко 300, милијарди лира, а на Сицилији готово да нема већих јавних подухвата на које она не ставља своју шапу. Десило се тако да су се поклопили интереси оних који више мисле на рат него на мир, и интереси мафије.
Сам Ла Торе дубоко је веровао — и то је рекао отворено у недавном разговору са новинаром недељника „Панорама“ — да постоје планови о „претварању Сицилије у истурену ратну тачку на Медитерану“. За њега Комизо није био „обична војна база“ (на Сицилији од раније постоје три базе НАТО које комунисти „прихватају“. По њему се Комизо, као највећа нукле арна база у Европи (130 ракета), уклапа у ратне планове САД према којима Сицилија треба да постане „амерички носач авиона на Медитерану“ који би у случају рата „плануо као стог сламе“.
Али и без те „нуклеарне димензије“ борба против мафије на Сицилији и ујужној Италији уопште, неће бити лака чак ни за „генерала од челика“ какав би требало да буде Дала Киеза. Италијански дневници и недељници били су ових дана, баш поводом убиства Пиа ла Торе, пуни и препуни стравичних података о „крвавом југу“ и својеврсном рату који тамо између себе и против државе воде „три сестре“: камора у Напуљу, ндрагета у Калабрији и „тридиционална“ мафија на Сицилији.
Рачуна се да само у Напољу две зараћене мафијашке банде („нова камора“ и „нуова фамилија“) имају „стајаћу војску“ од најмање пет хиљада људи. У њиховим међусобим обрачунима само за прва четири месеца ове године погинуло је око 150 лица. Слично је у Палерму и другим градовима.
Оптужбе а Бетани
Од Пиа ла Торе нико можда није боље познавао мафију која данас ни издалека није оно што је била јуче, која је данас „права мултивационална компанија“, права финансијска суперсила која има и своје банке у Италији и у свету, па чак и своје међународне „трибунале“. Само од производње и међународне трговине дрогом, мафија на Сицилији остварује годишње, према неким прорачунима, око 20 милијарди долара. Само буџет „сицилијанске везе“ у Њујорку износи 25 милијарди долара, што је равно пет пута више од годишњег буџета Сицилије.
За праву борбу са таквом силом, слажу се сада сви, држава нема довољно средстава али по мишљењ' многих ни довољно политичке воље. У Палерму, на пример, на „фронт“ против мафије држава не може послати више до 500 полицајаца (има их без карабињера укупно 1.900).
А што се тиче политичке воље, ·
најозбиљније приговоре и Пио ла Торе упућивао је владајућој Демохришћанској партији, оптужујући „неке њене секторе“ на Сицилији да су и сами уплетени у мафијашке мреже. Доказ2 Када је на Сицилији убијен Микеле Реина, локални демохришћански лидер, и сама његова партија се „потрудила да се злочин што пре заборави.“ Комунисти — прихватајући изазов мафије — заклињу се да неће такс лако заборавити варварско уб иство једног од својих највреднијих и најборбенијих руководилаца.
Драган Вукобратовић
м посебно владе бесумње доминантна (зато је и | ју за „ауторитаризам“ м „династичку власт“), она ње > же да избегне последице недовољних успеха њене пар. тије, али ни да покрије све грешке конгресних адми-
_ нистрација у савезним државама, а не сасвим и у центру
Одговори
Индирина врућа предизборна „кампања смишљена је тако управо зато да би се зауставио — ако је почео тренд недовољног задовољства грађана резултатима конгресних влада у Харијани и Химачал Прадешу, али и да би се разочарање у левицу и комунисте у Западном Бенталу и Керали — ако, заиста, незадовољство постоји претопило у поверење Индирином Конгресу. То би — посебно кад је Западни Бенгал у питању — био заиста велики и неочекиван заокрет. Мада одговор неће директно зависити ни од Индирине личне популарности ни превише од њене успеле кампање убеђивања = јер, индијски гласач, политички веома писмен, одлучује на основу онога како живи и колико му партија на власти у томе помаже — Индирина акција поправљања утиска и прочишћавања перспективе била је више него неопходна, Због, да кажемо одмах, ситуације после избора у четири државе, које су на северу (Химачал), северозападу (Харијана), југу (Керала) и истоку (Бенгал) индијске чизме, па су и у функцији узорака општеиндијског расположења,
Изборни резултати ће показати, ако не пуне одговоре, бесумње праве индикације о много чему што занима Индиру Ганди и што ће одређивати њене потезе после 19. маја. Очекују се, на пример, одговори о неефикасности администрација њене партије, реалним димензијама дисидентства, непослушности, недисциплине и корупције конгресних радника, није незанимљив и одговор о реалном утицају и (нејприхватању у масама њеног сина РБађива, који такође неуморно агитује по свим државама. На које снаге и личности се може ослонити у будућим великим пословима, посебно остваривања програма од 20 тачака — исто ће бити занимљив одговор. Бирачки одговор Ке такође утицати и на Индирине планове о унапређивању функционисања целог система управљавња итд.
Листом сви политички посматрачи такође од 19, маја траже и одговоре на степен снаге левице и комуниста, који су у предизборним данима били под снажном ватром Индире Ганди, која у заносу критике КПИ (марксиста) није избегла и генерални обрачун са свим КП и уопште с идеологијом марксизма. Гласачки став ће коначно показати „стање хаоса“ у грађанској опозицији и (дејстимулисати процесе уједињавања, односно потпунијег растурања. Неизвесност ће бити мања и око реалности успона Ваџпаијеве БЏП. Једино је, чини се, извесно да је Индирином кампањом смањена неизвесност, која ће се потврђивати. у расту једног на паду другог кандидата, међу којима ће се победници углавном мерити малом разликом у гласовима. Раде Брајовић