Borba, 16. 05. 1982., str. 8
16. МАЈ
ТИТО ЈЕ БИО ОДУШЕВЉЕН ЈЕДИНСТВОМ НАРОДА: Љубан Миљковић убан Миљковић, Кордунаш, борац, друштвено-политички радник, имао је, каже, вели ку срећу да се два пута сусретне с другом Титом, шта више да му буда домаћин.
Први пут било је то 5. и 6. окто бра 1967. године када је друг Тито био у посети Лици, Кордуну и Банији. А други пут у маневрима „Сло бода 71“ одржаним у октобру 1971. године, у којима је општина Слуњ имала централно место — вели Ми љковић, сада председник Одбора Са бора СРХ за питања бораца и вој них инвалида, а за време сусрета « другом Титом председник Скупшти не ове општине. Сећања навиру... | — Нашег Маршала занимало је тада, за вријеме маневра, садејство припадника ЈНА, територијалне од бране, омладинске и цивилне заш тите. Тито је у Слуњ дошао у јеку маневра. Град је био у замишље.ном ратном стању, пуст и миран. О томе смо другу Титу рапортирали генерал Виктор Бубањ и ја. Ми смо биле и једине „живе“ особе ко је је предсједник дошавши у Слуњ видио. Након тога услиједио је „на пад“ на Слуњ, што је друг Тито с великом пажњом пратио. Није видио разлику у понашању између је диница ЈНА, територијалне обране, омладинских и радничких чета. Једино су се по одјелу разликовали,
" атуми и догађаји су писана 71 свједочанства о вези између | човјека и града, али постоје и друге невидљиве али нераскидиве везе затворене дубоко у срцу. Између друга Тита и Јабланице, заправо Јабланичана, одувијек су биле присутне обе те љубави. Почев од оних „записаних“, од Титовог првог боравка у овом херцеговачком градићу у ноћи између 10. и 11. марта 1943. године, до последњег 12. новембра 1978. године, па до оних љубави које се осјећају, које се говоре уз здравицу, или пак остају неизречене.
Послије (битке за рањенике и преласка легендарног моста у зору 11. марта 1943. године, Тито је послије рата још пет пута посјетио Јабланицу. Наравно да су овдје ти датуми исписани златним словима, да се памте и препричавају, уосталом као и посјете најдражег госта свим нашим градовима, али се чини да је Јабланица, ипак, по нечем јединствена. Постоје, у ствари, два велика разлога за то. Први — битка за рањенике, најхуманија и јед-
на од најсудбоноснијих у току НОБ |
и други — хидроелектрана која је овдје почела да се гради одмах послије рата, под Титовим – будним оком, а задатак овог првенца електропривреде (био је да киловатима енертије напаја порушену земљу и убрза њен развој. Добијене су обе битке, као и све оне послије тога, а љубав између човјека и града бивала је све већа.
Несаломљиви оптимизам
О тој вези, о посјетама друга Тита, о томе шта је говорио, шта гта' је интересовало, ! Јабланичани бић, првоборац, за вријеме битке за могу да причају данима. Салко Зерањенике командант мјеста, сада пуковник у пензији, прича:
— Као борац Мостарског батаљона на састанцима сам слушао о Титу, знао сам већ много о њему, али када сам га први пут видио у децембру 1942. године у Босанском Петровцу на дан када се одржавала Прва конференција АФЖ Југославије, чинило ми се да је то најкрупнији и најљепши човјек којег сам срео. Изгледао је као планина, достојанствен, диван. Када сам се вратио у Мостар, у Батаљон, даниМа сам друговима причао о том сусрету. Касније, у бици за рањенике, нисам био у Титовој непосредној близини, али знам нешто што се не може заборавити. На простору код бункера и жељезничког тунела, гдје су били склоњени тифусари, узалуд су друга Тита упозоравали да им се не примиче, јер болест је заразна, он је ишао од човјека до човјека, подстрекивао борце, увјеравао их да ће битка ускоро (бити дефинитивно добијена. Знам, такође, да је пред његовим очима за вријеме бомбардовања бол ничарка легла преко носила и свој живот дала да би спасила рањеника. Читав овај крај био је једна ве лика, покретна болница, а друг Ти-
а'важније:
'
братство и социјализам
Љубан Миљкођић је ађа пуша био домаћин џредседнику Тишу и каже да се из сђаке Тишове реченице могло нешшо научи и, не само за шај шренуфак, ђећ за дуже, за будућност
али по залагању и понашању не. Храбро војничко држање свих учесника маневра „Слобода 71“ друга Тита је одушевило
— Предсједник Тито је био посеб но задовољан мјесним заједницама, односно садејством њених житеља са формираним штабовима. Са ми становници откривали су убаче не противнике. Између и унутар мјесних заједница јако добро је био организиран систем веза и то тро струки: УКВ уређаји, радио и кури ри. Уколико се десило да су прва два система веза затајала, трећи ни је. Друг Тито је све то пратио.
Сви јединствени
Патриотски дух који је долазио свуда до изражаја, на сваком кора ку, као и организирана и одлучна борба народа да брани сваки педаљ своје земље, да се бори за побједу, слободу, самоуправљање, одушевила је нашег друга Тита. Било је то сво јеврсна оправданост и потврда кон цепције опћенародне обране и друштвене самозашттите, потврда братства и јединства наших народа и на родности и то у вријеме када поли тичка ситуација није била нарочи то сређена због — како је познато — ескалације национализма.
У маневрима „Слобода 71“ то нес ређено стање није се нити једног момента осјетило. А, треба знати да је Слуњ по националној структури становништва мјешовита опћина. Уз Србе и Хрвате, који превладавају, има и Црногораца, Муслимана и Ал банаца. У маневрима су сви били јединствени да бране своју домови ну, да слиједе револуционарни и хе ројски пут Тита и Партије, да изгра Ђују несврстану самоуправну соција листичку заједницу равноправних народа и народности. Тито је био презадовољан. Јединствен је случај да је Маршал посебном наредбом објављеном у службеном гласилу по хвалио једну друштвено-политичку заједницу. ;
— Приликом маневра „Слобода 71" имали смо м један подужи раз говор с другом Титом, који је трајао сат и 10 минута. Разговор је био у ужем кругу, присуствовао му је Никола Љубичић, Брно Вулетић, се кретар Опћинског комитета СК и ја. Разговарало се о стању у опћи ни, па и шире, о проблемима с ко јима се сусрећемо у развоју као привредно недовољно развијени, о друштвено-политичким односима, стању свијести... Том приликом до лазила је до изражаја Титова жеља да непосредно сазна расположење народа. Упознали смо Тита с мјешовитом националном структу-
Човјек као планина
Сјећања Јабланичана на незаборабне сусреше с Тишом који су Почели бишком за рањенике и преласком легендарног мосша у зору 11. марша 1943.
то је стизао свугдје, улијевао снагу премореним борцима.
... И послије рата сусретао сам се са другом Титом, само на Сутјесци, на прославама, три пута. У јулу 1958. године са њим је био и еги патски предсједник Насер, ја сам као борац био у строју, а друг Тито је обишао све бригаде. Након ауто-релија „Сутјеска“ 1967. године, чији је покровитељ био Тито, нашао сам се на вечери у његовој непосре дној близини, сјећам се да је био изузетно расположен и да је неколико пута наздрављао с чашом црног вина. Импресионирао ме и 1973. године када није хтио да напусти премијерно _ приказивање филма „Сутјеска“, мада је киша лила као из кабла. Остао је са нама до краја пројекције и сви смо били покисли до кости...
Ипак, најрадије се сјећам његовог последњег боравка у Јабланици, 12. новембра 1978. године када је прослављана 35. годишњица битке за рањенике. Оно што је тада говорио сигурно је највеличанственији час историје који је икада одржан. Срце је хтјело да ми искочи из груди, био сам поносан што сам Јабланичанин, што сам Југословен. Тито је опет изгледао као планина.
У сестриној кући
Сјећања Мине Бристине, од 1943. године, сада делегата у Вијећу мјесних заједница Скупштине општине Јабланица, почињу 1942. године у селу Сеонице:
— У кућу моје сестре, гдје сам и ја живјела јер сам чувала њену дјецу, дошао је друг Тито и Врхов ни штаб. Били су у пролазу са про летерским _ јединицама, сјећам се, дошли су од Реповаца и док су се примицали кући ми још нисмо зна ли ко долази. Била сам веома млада, скојевка, мислила сам да партизани и комунисти нису обични људи, да су саздани од неког несаломљивог материјала. Ходником су пролазили покрај мене, били су смјештени на спрату, а када је друг Тито прошао, нисам знала да је то
борца .
он, касније су ми рекли. Као скојевку, највише ме импресионирала дисциплина партизана... Слиједеће године почетком фебруара велика група омладинаца из Сеонице отишла је у партизане, и ја сам била међу њима. Учествовала сам у бици за рањенике, али нисам била у Титовој близини.
Видјела сам га поново 1949. гадине на Конгресу жена Југославије у Загребу. Све смо биле пресрећне, сваку његову ријеч поздрав љали смо аплаузом и скандирањем... А. онда је дошао сусрет у Јабланици 4. октобра 1954. године, друг Тито је посјетио хидроелектрану непосредно пробну производњу. Невјероватно је са каквом је лакоћом обилазио грађевину, пео се уз платформе до самог врха, а како год је савлађивао који „спрат“, оду шевљени радници би скандирали „Тито — Партија“. Послије тога, у радничком ресторану „Стројара“, на ручку којем сам присуствовала као члан Среског комитета СК, друг Тито је почео здравицу ријечима „другарице и другови“, а онда се ос врнуо, видио да сам ја ту једина жена и смијешећи се рекао „на жа лост, мало је другарица“.
Видјела сам га поново 1978. године када је отваран Спомен-музеј битке на Неретви. Пред више од сто хиљада људи из цијеле земље изгледао је величанствено. Говор који је тада одржао не може се заборавити. Лагано као лептир...
Анте Шимић, дугогодишњи политички радник, члан Вијећа Савеза синдиката БиХ, друга Тита је дочекивао сваки пут када је долазио у Јабланицу, дакле, пет пута у раздобљу од 27 година.
— Хидроелектрана у Јабланици почела је да се гради одмах послије рата, а градилиште је било права „Југославија у малом“. Међу пет хиљада градитеља из свих крајева наше земље, нашли су се и борци прослављених јединица, пионири, жене, омладина, дошла је и минерска бригада са изградње пруге
ром опћине и нашим успјешним на стојањима да се спријечи свака по јава национализма.
— Оно што је мене тада као и приликом других сусрета с Титом, у Карловцу, Плитвицама, Топуском, Војнићу, лично одушевило казује даље Љубан Миљковић — би ло је то што се из сваке Титове реченице могло нешто научити, чути нешто поучно не само за тај трену так, већ за дуже, за будућност, Би ле су то ријечи које упућују, поду чавају и отварају перспективу.
Ни киша не смета
— Никад није губио из вида народ, братство и јединство, социјали стичко самоуправљање, као и прили ком ранијег сусрета — прије манев ра — 1967. године када је друг Тито дошао у Слуњ из Плитвица. У Слу њу је предсједника Тита тог 5. ок тобра дочекала одушевљена маса на рода, њих више од 8.000. „Овом на роду ни киша не смета“, рекао је тада Тито пун задовољства, када је изашао из аутомобила држао сам му кишобран, али друг Тито у јед вом моменту само је нестао испод кишобрана и нашао се подаље ме ђу раздраганим борцима. И, тада сам тек схватио како је могуће да друг Тито измакне и побјегне прат њи, како се знало говорити.
Приликом тог посјета Слуњу Тито се такођер упознао с развојем ове опћине, говорило се и о потреби унапређења инвалидско-борачке заштите, која није била до тада на задовољавајући начин рјешења, о чему је друг Тито разговарао и с бор цима у Лапцу. Изразио је тада же љу да се та заштита унаприједи на јединствен начин, од опћине до фе дерације, у складу с нашим друштвеним могућностима. То је и учињено Уставом из 1974. године и дру гим законима из ове области.
— Предсједник је тада посјетио и Петрову гору. Задивила га је привр женост народа који никад у току рата није'открио партизанску болницу. И тада је Тито истакао потре бу очувања братства и јединства на ших народа, као и изградњу самоуправног социјализма. Те двије ври једности биле су и оне најчешће ко "је је друг Тито, зна се с разлогом, увијек и свагдје истицао — завршио је своје сећање Љубан Миљковић, сећања на два подужа сусрета с Ти том када је имао задовољство да Председнику буде домаћин.
Гордана Гојак
Шамац — Сарајево која је радила на дионици Врандук. Радило се даноноћно, киловате енфргије требало је што прије испоручити привреди. А све то без довољно тешке машиноградње, способних пројектаната и грађевинара, био је то велики ис пит за нашу индустрију.
... Друг Тито је чешће информисан о томе како теку радови. Неописива радост за све настала је када је 14. септембра 1951. године дошао да обиђе градилиште. Чини ми се да је лагано као лептир ишао дрвеним љествама, пео се на брану. Дошао је и три године касније, 4. октобра 1954. године, пред пуштање прве фазе у пробну производњу. Са подпрењских и села са десне обале Неретве, те из насеља испод планина Чврснице и Врана, стизао је народ, неки су пјешачили и по 30 километара да би видјели друга Тита.
. Посјећује нас поново слиједеће године, 3. јула 1955, а са њим су били Нехру и Индира Ганди. Опет је неописиво весеље, а друг Тито је био толико близу мене да сам га могао додирнути. Интересовао се тада да ли се упоредо са хидроелектраном подижу и објекти друштвеног стандарда. Када је на путу из Бугојна 8. априла 1971. године свратио у Јабланицу, разговарао је са представницима друштвено-политичких и привредних организација општине и ми смо му тада поклонили вазу од јабланичког гра нита са урезаним рељефом, мотив прелаз преко Неретве. Интересовао се шта се све прави од гранита и савјетовао нам да радимо више сувенира. Распитивао се за привредни живот Јабланице, како раде хи дроелектране на сливу Неретве и Раме, све га је интересовало...
. Јабланица је најлепша била 4. новембра 1978. године, украшена цвијећем, сунчана, изграђен Спомен -музеј и друга обиљежја битке на Неретви, а долази Тито. Стижу и борци. Мјештани опседају Општин-, ски одбор СУБНОР, свако жели да их угости и тужни су ако на преноћиште нису могли да добију бар једног борца. Друг Тито нас пита „откуда оволико народа“, а ми кажемо „из цијеле Југославије друже Предсједниче“, и неизмјерно смо поносни. Ни по завршетку славља нико не одлази, тек када је друг Тито након ручка кренуо у Бугојно, народ је почео полако да се ра зилази. . .
... Сви ти Титови доласци улијевали су нам огромну снагу, улатали смо све веће напоре да би га, када дође слиједећи пут, дочекали с нечим новим, нечим што би радовало.и нас и њега. И Јабланица је расла, стасала.... завршава причу Анте Шимић.
Јабланица је много израсла. Гра дили је људи, градила је Титова љу бав. Та веза је нераскидива, било да је видљива, „писана“, било да је сакривена дубоко у срцу. И остаће увијек таква јер праве љубави не умиру. Бошко Шантић
ПРВИ САМОДОПРИНОС У БЕОГРАДУ
Велики
кредит
поверења
пред једним од преломних
тренутака. Треба да се одлучи да ли ће из сопственог џепа финансирати неке виталне правце развоја и тиме окренути нови, досад непознати лист своје историје — први пут увести самодопринос. Да ли је економски и политички тренутак погодан за самодопринос, мора ли се уводити у ситуацији када стално опада друштвени стандард и хоће ли или неће проћи — то су питања која Београђани ових дана, непуну недељу дана пре расписивања _ референдума, најчешће постављају.
Подсетимо се: 20. и 21. маја У удруженом раду и 23. маја у месним заједницама око 920.000 радних људи и грађана из десет градских општина изјасниће се да ли да у наредне четири године (од јула ове до половине 1986. године)
Бр ће се ускоро наћи
издваја 1,9 одсто из личних дохо- ,
дака. Највећи део — један одсто ишао би за развој водоводних објеката, 0,6 одсто градског саобраћаја, 0,3 одсто за клинички центар (чију изградњу финансира и Република). Самодопринос не би плаћала лица која примају социјалну помоћ или имају неке друге сопијалне олакшице.
Ближе до Рима...
Ђеоград се годишње увећа за око 25.000 људи, тешко успевајући да стигне енормно растуће потребе. Све дубљи јаз између потреба и могућности изнео је на површину
тешкоће за које се излаз досад тражио у решењима кратког даха. Само у развој комуналних и саобраћајних делатности потребно је
Глаћни Трад ће се на ђе. ферендумима, 20, 21. 23. маја изјасниши да ли ће у наредне чефирџ Године издрајаши |,9 одсшо примања за из Градњу Бодобода и саббраћаја, као и добршење Клиничког ценфра. — Београђани су „за“, али уз строго наменско шрошење средстава
пламти ЕТ РЕНЕ Пе 15 на ЛИВ Ивар).
витални и заједнички проблеми нису решавали или се не решавају путем самодоприноса. Сарајлије су се недавно по четврти пут за последњих 17 година, изјасниле за изградњу канализације и водоводне мреже, здравствених установа и обданишта, а крајем прошле године За самодопринос су по трећи гласали и Љубљанчани. Тузла из личних средстава. санира клизишта, Крагујевчани издвајају за саобраћај, Сплићани за комуналије, Мостар за здравство, школство и културу. Не треба ипак заборавити
ЗА БОЉУ ЗДРАВСТВЕНУ ЗАШТИТУ: Започети Клинички центар у Београду
уложити један и по пута више средстава него у минулом средњорочју. Треба стићи и планирани облик стамбене изградње од девет хиљада станова годишње. Средствима самодоприноса прикупило би се тек нешто више од 10. одсто укупно потребних средстава. Пресудних, међутим, да се не угрози већ достигнут комунални и саобраћајни стандард у граду, доводећи до чешћих и дужих несташица воде у свим деловима града (довољно је вратити се у прошло лето када је у једном тренутку без воде остала скоро трећина града) и до још већег поремећаја и лоших услуга у градском превозу. Београдом кружи шала да је лакше стићи до Рима него из центра до Петловог
брда, само једног од бројних бео-
градских насеља.
Извесно је, да је референдум о самодоприносу "којим случајем, расписан пре месец или два дана, тешко би успео — не устручавају се да признају ни предлагачи. На седници Акционог одбора за самодопринос 17. априла изнет је податак да је 18 организација удруженог рада изнело негативне ставове о самодоприносу.
Показало се да су грађани, поучени неким лошим досадашњим искуствима, доста оптерећени сумњом да ли ће се средства самодоприноса утрошити управо за оно чему су намењена. Отуд и честа питања шта је са досадашњим зајмовима и како је могуће да се до краја не зна судбина средстава за аутопут и слив Мораве и за санирање последица земљотреса у Црној Гори. Свакако да су за успех референдума предуслов и детаљни одговори на сва ова питања.
У Републици а и целој земљи, тотово да нема средине у којој се
да су лепо прикупљена средства знала „залутати“ у сасвим друге сврхе. Стога се у Београду предвиђа посебна друштвена контрола Фвих средстава. Акциони одбори У општинама и граду вршиће редов ни надзор над утрошком и изград“ њом објеката који се финансирају парама самодоприноса.
Солидарност
пре свега винил
Шта кажу Београђани7 Свакако ћу дати самодопринос, ако не осе“ тимо благодети ми, остаће онима иза нас — каже млади металостру“ гар Драган Матић, из фабрике „“ во Лола Рибар“, Његош Аврамовић, запослен у заштити на Раду додаје: „Под условом. да се МУ грађани питамо где ће средства би“ ти утрошена, да се не деси као раније да оду на неко друго Ме тог“ ;
— Наш човек је увек спреман 18 помогне, али у ситуацији када су цене толико отишле горе, а Ста дард опао, Човек ипак мора да (е замисли да ли је самодопринос о правдан — истиче стоматолог ДР“ тан Петровић.
Београђани су спремни да издво“ је средства, али уз основну пору“ ку: ако дајемо за Клинички центар хоћемо кроз пет или десет година и да га видимо.
Милионски град који вероватно једини у земљи досад није Ра сивао самодопринос, мораће да Ји суочи са чињеницом — да Лу " плати данак брзом развоју У 5 згласа велики кредит поверења овај најодговорнији начин 7 купљања средстава. |
Драгана шверко