Bosanska vila

Бр. 1 БОСАНСКА ВИЛА 1902. Стр. 5 За јенђије, за рође и куме Твоје косе што миришу смиљ-м, Везен-чоху и слатке локуме, Што их мајка миловала миљем, Џа још ув то шећер и аршламе; — Твоје очи — два дубока санка, Ал' најљепше отпремиће за ме: Да их љубим до суђеног данка ! Алекса Шантић. Сава Дангубић и Карађорђе. == Цоз Сава Дангубић из Херцеговине, стриц = Које куде, настави он: — после Бога

(а пок. Лазе Трипковића београдског трговца, као марвени трговац, лучио је стоку по Србији. Обично је с јесени стоку капарисанао, а у пролеће би долазио те лучпо и гонио у Задар те продавао. —

Тим послом находио се у Шумадији у јесен 1803. Дошавши, причао је сам Саво: — пред ноћ у село Тополу, нисам внао где да ноћим 2 У хан ка Турцима нисам смеб, а у селу нисам имао никаква познаника. У ставим се пред једном кућом талпаром и назовем Бога.

— Добро ти Бог дао! одговори једна жена, и приђе да прихвати коња.

=— Могу ли, снахо, ту ноћитиг запитам је.

— Можеш, брате; што не би могао 2 одговори она.

=— А где ти је домаћин наставим.

— Он ће доћи до мало час.

Уђем у кућу, унесем своје бисаге а коња вежем под стреху.

У бисазима сам имао подоста пара, све белих новаца. А носио сам п неколико тестета фина барута, па сам га по неком колару поклањао ради пријатељства. да то су ми бисази били врло тешки.

Домаћица оде да начупа мало сена за коња, а ја седим крај ватре и мислим да ли ћу освапути живо

У неко доба ноћи, кров врата севну грлић од пушке, па одмах за њим уђе човек, висок, сув, припланула лица са шубаром до очију, а на њему је дугачки гуњ.

— Добар вече! навва ми он, и добро ми дошао, брате!

= Боље те нашао, прихнатих ја, и у питах:: јеси ли ти домаћин од ове куће 7

вовем се ја домаћин, ко зна чија ће бити до послетка 2

Ту се још упптамо и кажемо се један другоме. Рече да му је име Ђорђе. Брже оде, насече дрва и донесе те наложи ватру. Мало час донесе жена ракије и пасуља те добро повечеравмо. (Он ћути; једва изговори по коју реч. Бог и душа, ја сам мислио да сам пао у руке каквом хајдуку.

После вечере, донесе он још дрва и наложи на ватру, донесе и сена те ми простре, жена опет даде неку поњавицу; он узе моје биваге, стави их мени под главу и рече:

= то, брате дрва доста, па старкај ватру да ти не буде зима, а ја одох у вајат да спавам. Уве пушку п изиде. Ја одмах оним дрвећем што ми је дао за ватру, подупрем врата: сву драгу ноћ нисам заспао, бојећи се да ме не убије кров талпе.

=— У јутру — нигде зоре нема — а онвикну: — Јеси ли будан, газда Савог

— Јесам, брате Ђорђе! Ђапим и отворим врата.

— Ао, мој глада Саво, па ти си озебао ноћас, ватра ти се затрнула! (А ја сам је навлаш оставио да се злгаси, само да сам у мраку).

Ту опет поракпјамо, п кад свану, оп ме испрати до иза села, па он оде стоци а ја на Орашачки хан. На растанку ја му дадох два тестота барута.

0 прољећа 1804. рашчу се: у Шум дији буна! ШПто ћу ја ва своју стокуг Дођем до Зворника и ту чујем да српске страже пикога не пуштају. Турчин ме један научи да

кажем; имам нешто јавити самом њиховомо