Bosanska vila

Бр. 1

1904 БОСАНСКА. ВИЛА 1904

Стр. 11

лако може бити да он није ни тражио никаква премоћишта. Он се можда за то овдје увукао, да би добио згодну прилику за извршење, можда, каква опасна дјела, које је неоспорно зависило од тамнине ове мрачне ноћи. Разумије се сви подвизи Богу су уводни, али ипак ја сам се одлучио држати штап снажно у рукама.

= Нијесу ме пустили, рђе једне! — понови опет глас. — Глупаци! Кад је лијепо вријеме, они примају путнике; кад је лоше пак, као сад; — ни за живу клаву. ј

= Куда дакле путујете» — упитам га ја.

= У Николајев.

— А виз

= И ја у Николајев.

= Онда ћемо бар бити у друштву. Запалште једну жижицу! Ја бих пушио.

„Аижице бјеху влажне... Задуго сам их п с нестрпљењем кресао о даске више главе. Најзад се запали једна, и одонуд из помрчине, према свјетлости, видјех црнобрадо, блиједо лице овога човјека.

Великим, крупним очима подругљиво ме гледаше.

=— Хоћете ли п ви пушити 2

„Кижица догоре, ја запалих другу, и онда се још један пут видјех са човјеком, који ми одлучно рече: >Ми смо један другом потребни! Мислим да не треба један другога да се либимо.. узмите једну цигару! ..«

Он пушаше а цигара у устима често му освјетљаваше лице. На челу и око очију имађаше многе дубоко урезане боре. Хаљине му бјеху неки стари дроњци, ципеле поцијепане, колбен, као што их зову донски Руси.

— Ви сте хаџијаг — запиштам га ја.

— Јесам, ја путујем. А виг

= И ја путујем.

Он се покрену. У томе се чу као неки метални звук. На сву прилику то бјеше самовар, или неки бакрачић, ови неопходно потребни атрибути свакога хаџије у светим мјестима. Али у томе одјеку никако не бјеше оне лисичије побожности, којима се увијек одликују хаџије и поклоници светих мјеста. У гласу овога невнанка није се могло распознати оно лукаво замазивање. Он нити уздисаше нити цитираше каква мјеста из св. писма. И што је најглавније, овај хаџија ни у чему не наликоваше на хаџије по занату, на оне одљуде хаџије, који су не само због својих моралних особина стекли најлошији глас у свијету, него и за то, што својим небројеним лажима и празновјерпцама трују народ, духовно жедан. Уз то још овај човјек путује у Николајев, у коме нема ни светиња ни реликвија. |

— А одакле путујете2 — упитам га ја.

__— Из Астрахана. Це

Ни у Астрахану нема реликвија:

= Дакле, ви путујете од мора до мора, а неу света мјеста 2 |

— Посјећујем и света мјеста: А зашто да не бих и њих посијетио 2 Богме са задовољством... Тамо је добра храна, нарочито ако сте пријатељ калуђерски, они вас онда много цијене. За тим још кад се започне разговор о њихову животу. Како ви мислите о томе

Ја му рекох како мислим.

— Да богме, то су станице за храну. А одакле идете ви“

— 0; то је далеко. Запалите још једну жижицу да пушимо! Човјек се осјећа боље кад пуши...

Заиста бјеше хладно, како због вјетра, који с часа на час жестоко дуваше, тако и због влажних, окислих хаљина.

— Ви бисте, можда, јели“ Ја пмам хљеба, кромпира и два печена гаврана. Хоћемо ли јести 2

= Шта, печених гаврана 2 — упитах радознало.

— Ви их не волите јестиг То је зло...

Он ми пружи један велики комад хљеба.

— Гавранове никад нијесам јео. Е

— Пробајте само! Они су у јесен најукуснији. Тада је много пријатније појести гаврана, што га сам ухватиш, него. комад хљеба или сланине, што ти пружи туђин кроз прозор, јер така милостиња, може опећи.

То је погодио. Гаврани, као јело, бјеху за мене нешто ново, али не и чудно, јер знам да просјаци у Одеси једу пацове а у Растову спужеве. Дакле ствар је за вјеровање. И сами Французи, за вријеме опсаде Париза, јели су разна јела чак са изметинама помијешана. И данас има људи који су у опсадном стању.

= Како хватате гавранове2 — упатам комшију.

= Бевбели их не хватам устима. Смлатим их штапом или каменом. Још боље се хватају, кад се на крају подебљега а подужега конца веже комад сланине, меса или кора хљеба, па кад гавран то ћапи и прогута — онда је готов! За тим му заврнем шију, очупам га, очистим и печем на ражњу.

— Како би лијепо било сад сјести крај ватре = рекох ја, уздишући.

Хладноћђа све осјетнија. Изгледаше као да је самом вјетру зима. Он тужно дрхтећи и уздишући удараше у зидове магазина. Овда, онда допираше до нас час лавеж паса, час кукурпјекање пијетлова. или глас црквенога звона, па пи он као да бијаше омотан тамнином. Кишне капље тромо падаху с крова магазина на влажну земљу. | |

— Досадно је тако Кутећи лежати — рече мој комшија. |

= А говорити хладно је — додадох ја.

—" Метните језик у џеп, да бисте се угријали!

— Вахваљујем на добром савјету.

· = Идемо ли можда заједно 2 Ми имамо један пут. “== Мени је:право: Ма Разне 5