Bosansko-Hercegovački Istočnik

^тр. 238 Б.-Х.

ММН трн ДНН И ТјЖ Н01ЦН (Мат. 12, 35. 40). И Хрнстос је испунио старозавјетно пророчанство, пспунио је обећапе своје. Он је васкрсао из мртвих (Мат. 28, 6, Марк. 16, 6. Лук. 24, 6. Јов 20, 14). Васкрсењем својим из мртвих Христос је имао да заврши велико дјело своје на земљи. Васкрсење Христово имало је да покаже божанско посланство његово, а уједно и божански значај христјанске вјере. Атанасије велики , говорећи о наскрсен.у Христовом и о значају тога чпна за христјанство каже: „За Господа је особитом цијељу његова светога дјела било, да то дјело освјетла и утврди васкрсењем свога тијела; тпјем је он хгио да покаже свима знамење побједе над смрћу и да све увјери, да је њим савладана смрт п трулеж, а људима да је дарован вјечни живот" (0 вапл. Бога елова. бр. 22). Васкрсење Христово, као дјело самобптне власти његове, јест највеће чудо, које се икада могло учинити, јер превазилази силу и саие стварајуће моћи, те као такво, оно је највећи и најејанији доказ, да је он Бог, и да је божанска вјера, коју је он проповиједао. Оно је печат свију пророчанства о Месији, и свију чудеса, која су месијапски значај његов показивала. Схваћајући значај овога, апостол Павао ставља одлучно у зависност од истинитости Христова васкрсења саму истину христајнске вјере. Лн!,! Ж1 ХрИ1Т0П> Н! К01ТИ, Т1Ц( \КО ПрОПОК^ДИШ! нлш(, тиЈ,*! ж( н к-кјм КЛШ.1, — да Христос није васкрсао, узалуд тада проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша. Ако је, као што јест, такав и толики значај Христова васкрсења за вјеру нашу, ако, по учењу великог апостола народа, од чина васкрсења зависи истина саме апостолске науке и саме вјере, коју ми исповиједамо, ако би, као што каже свети Зл.п-оусг (бес. 3 ( Ј. на 1. Кор), тумачећи поменуте ријечи ан. ГГавла, све изгубљено било за апостоле, и од христјанства данас већ не би ни трага било, да Христос није васкрсао; ако је све то тако, а друкчије никако није, јер је истина ваекрсења Христова неоспориви чин, који нотврдише безбројни евједоци (1. Кор. 15, 6) и противу којега ни старији, ни новији непријатељи христијанства не могоше ништа са смислом рећи, то, славећи данас празник Христова васкрсења, ми с тијем заједно славимо и празник вјере наше. Најдостојнија прослава једнога празника бива, кад се побожно размишља о значају и важности за вјерне дотнчнога нразника; према томе ја ћу

Св. 6 и 7

угодно дјело светој цркви учинити, кад вас, драга браћо, позовем сада, да размислимо о вјери нашој, коју исповиједамо, и која је сјајно окруњена славним Христовим васкрсењем, којега свету успомену данас празнујемо. Шта је вјера? Питање је ово такво, да би изгледало чак сувишним и стављати га. Нема на свијету народа, нити га је икад било, а не ће га никада ни бити, који је без вјере. Вјера је ириродна својина душе човјекове, и као таква, она је једна од оних појмова, који су у души свакога човјека, п којп је и без сваког опредјељавања потпуно јасан свакоме. Али, као што је разум човјеков, по својој кнч.шкогтн, као што ап. Павао каже (I. Кор. 8, I), хтио подвргнути своме суду и саму вјечну истину о божјем бићу, тако је и пнтање о вјери нодвргао суду своме, и по своме саставио појам о вјери. По пропнсима христјанскс вјере, разум човјеков мора да се покорава Христу, и законита власт цркве има настојнти да савлада кгако козношжт кзи.иикјцшја ил р.1зУ,1п, еож1н (11 Кор. 10, 4 — 6). Разуму човјековом, који је опчаран био некада обећањем сатане, да ће богом постатп — е8д! Т ( ако козн (Б ит . 3, 5), — ннје могао бити по вољи онај пропис св. писма о покорности Христу, те је зашао, као што је и морало бити, у крајности порицања. По његовоме суду, вјера мора бити одбачена од свакога човјека од науке, јер је она оков ума и пријечи сваки напредак у области знања; она може имати неки значај тек за људе, који не могу самостално да мисле и да раде, и којима треба авторитет за правац њихова дјеловања, и може она нешто јога значити за дјецу, за елабе духове и у опће за оне, који су се пзморили и истрошнли у борби живота. Овако је расуђавао човјеков разум свакн пут. кад му је ласкало обећање библијске змнје, да ће битп као бог — &8д(Т( ако козн ; а овако ми чујемо да расуђавају и данас многи, којима онај исти глас ласка » — кудсг; ако козн, и који, заносећи се тијем, надимљу се — кнч . спа пред другима, чак исмијевајући оне, којису проникнути вјером и који су јој одани. Није вјера оков човјекова ума, нити она пријечи напредак у области знања, као што се то казује, него она је њежни покрет душе човјекове, прпродна тежња човјекова к невидљивом Богу п к подражању Христу, мирно очекивање онога, чему се дугаа човјекова по урођеном јој својству нада и у што нма чврсто ноуздање. Ово