Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 353

Пред за Смнрени старац од шесет љета, Пред задужбнном иобожно стоји, Тихо се чује: „ Троице света и ! Т>е старац често у себи збори. На зиду цркве икона бјеше, Пред којом старац Богу се моли, Мо.штве чпта — оне га тјеше. Молитва у њем' наду соколи. — „0 свети Боже! Мог.ући Творче! Смнлуј се мени и моме роду; Надање моје . . . најсвети Оче! Пошаљи Српству златну слободу. „Доста је, доста невоље, туге; Доста је смрти, чемера, плача, Вјешала, колца, невоље друге . . Што трпе моја невина браћа . . „Србин те моли пет вјека — ево. Па опет нема слободе свете . . Србин се презире десно — лијево, Србина ждеру аждаје клете. „О оче! Оче смилуј се роду, Саслушај гласе од синка твога, Пошљи нам, пошљи слогу, слободу, Нек слава цвјета у рода мога. . „Ил' жиће моје старачко прими За Српство моје умирем радо; Јер душман узе све што је моје — Зароди вјеру, што имах дадо'". . . * * * То старац рече, а сузе доље, Низ лице бл'једо падају често. Лљевље, на Херцеговини Јула 1891.

ИНОМ. 0 Икону љуби, а драге воље За Српотво мило живјет' бипресто. И шум се чује у висе горе, Ђс старац добри Вишњега моли, У старцу добром мисли се боре, Срце га српско за народ боли. Тишина свуда, уздаха нема Нити се чује гдас доброг старца, Душа ее његова вјечноети сирема, Пред престо Снлног — Вјечитог оца. И задњи уздах мог'о се чути, Што старац добри из себе иушти, А т'јело старца на земљу паде И дух свој српски Вишњем предаде. * * Пред задужбином народ се купи, Да доброг старца земљици даду, Да задњу хвалу — вјечиту славу На задњем чаеу старцу одаду. У том се свјетлост на небу внђе А у сред неба натпис се сјаје: „ Ко '[«>() свој љуби и вјеру чува, Тог и по смјушм супашце грџје. Ко шрпи много, тог Вишњи љуби, Тај нсЛе свагда, да буде роб, Па ако шјелом и умре дож, Дух његов нсће пасти у гроб". . Скупљени народ кад виђе чудо Весело рече у један глас: „ Ног да те ирости наш мили старче. 0 Вишњи Воже буди нам сиас 11 !! Родољуб.