Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 368

Е.-Х. ИСТОЧНИК

нремсна нснспонјеђен, вуче за собом мпоге друге, па се тш:о од мањег зла прави веће. Да се не би то догоднло старај се, брате, да што прпје нађеш лнјека. Лакше је љекару нзлпјечпти рану, када се скоро појавнла него ону, која је дуго била иа тијслу. И свештеник је .т.екар, али нс љекар тијела већ љекар душа вјерпнјех, који показују своје ране, т. ј. исновнједају гријехове пред н,им, а он нх, односно преко њега Јзог разрјешава од гријеха. На као год што је лакше љскару излпјечити скорашњу болест, тако је п свештенику много лакшс излнјечити човјека од незастарјелог грјеха и предупредпти хрђаве пол 3 едице, које излазе из разнијех душевнијех рана. Ако ли се свештеник не налази у близини, треба да се самп кајсмо док не нађемо духовника. Свакако је боље, да се мучимо мало овдје, но го))е нјечно, бол>е је. да се одрсчемо овијсх земпнјех угоднос/гн, него небеснпјех наслада, болЈе је да се старамо за душу нсго за тијело, јер је душа ва-.кннја од тијела, њом се мп одлпкујемо од осталијех зкииотпп-а. Има мпого људи, који ок.шјевају при кајању, те како код гријешења у опште, тако и код овог гријеха посебно мпогп одлажу на пошљедак. Оклнјсвање став.г,а пренреку извршењу нокајања, а навпка грјешењу све се већма укорјењава. Кад знамо да смо грјешпи, а пе старамо се о поиравцн удаљујемо од себе благодат божпју, а знамо по учењу цркве наше, да ј(,' благодат главшг узрок поправљања, п да само помоћу ње може грјешан човјек да пађе пут спасења. Оклпјевање прп нокајању, врло је опаспо. Колико је њих умрло без покајана, а жељели су се нокајати?! Иа колпко ли је њнх „внезану" нашао пошл>еднп час! Нпко не зна када ће умријети, не зна у какве оскудице н невоље може насти, које му могу одлучити и овдашњу и тамошњу срећу и изгубити му за навјек алем свјетлост. Бнва и таквнјех случајева, да човјек не сазпаје при 110шд>едњем часу величниу грјехова својпх, па и кад бп се хтјео поправпти п пошљед1Бпм кајањем очиститп, остаје Ј >об грнјеха, а ношље емерти н.вен адског огња. Еле тамо вамо, отуд одовуд, па у накао! Хришћанпнс !Онет те позивам, ако сп пао у тај велнки гријех — безбожну хулу. не очајавај, исповјсдп се Госиоду иред духовпнком, којн је свједок твоје исповпјестн и твога кајања, коме

је дата од Бога власт, да ти опрости грјехове у нме божпје. 11ека те нп мало не плаши пли заетпђује личност духовникова, прпступи само с вјером, кајањсм н ноуздањем у милост божију. Кажп духовнпку свој грјех, говори смјерио и са искреношћу, покај се истштито, а што је пајглавнпје утврди у себп иамјеру и обећање, да не ћеш у будуће чинитн гријеха-. Господ ће тп опростити својом милошћу, а испуниће те својом благодаћу. Искрено кајање јесте суштнна исповијестн. Ако тако ураднш осјетнћеш пошље псповијести: мир, спокојство и утјеху у евојој душн. Највећа срећа на земљп за човјека јесте мирна душа : спокојно срце, а то је пошљедица очншћепе савјести. V. Најпошље ми остаје, да речем коју о нобудама и узроцима, који нас наводе на велику несрећу да вичемо па Саваота. Те узроке треба свп да знамо како би их избјегава.ш. У главном еу: жклетва, игра ње, лијанство и дружба с неваљалим .ц/дима. 1. II ако је заклетва у некијем приликама нужна, и ако је сам Бог дозволио људима да се лМогу заклињати у вријеме иотребе и нужде, а увјек истинпто, праведно п разумно, то се ипак клетвс треба чувати и у многим је нрпликама не употребл.авати, јер јс трећом заповијсстн закона божијег забрањсно узиматп име божије узалуд, забран,епо је клети сс Богом, Богородицом и другијем светитељима без потребе. Осим тога клетва често рађа онај великп гријех за којп се свак стпди п од Нога н од људп. Кад се човјок много куие, он се но који пут и лажно закуне, чим бешчестн себе н друге,паноси штету и себу н ближњима својпма. 11ије узалуд оно казано: п Два бен душс туећа без главе ". Лажном клетвом омаловажава се Бог, грди се његово свето име и скверие се свете стварп. .Vшљед свега, као што мпоге ријечи вуку за собом гријсх, тако много заклињање рађа хулу. 1«)јн се човјек не чува нразнословл>а у опште, тај пада у срамоту и срамотне ријечи, а Господ јс казао : „ Л ја ва.н кажем да & за сваку празну ријеч. коју реку људи далии одговор у дан страшнога суда" (Мат. XII. 3(3.); који се не чува од ирекомјерног заклнњања тај нада у богохулство, а оно ј јс као што смо виђелп најтежп грпјех.