Bosansko-Hercegovački Istočnik

Огр. 470

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

према истом управљати се ако не друкчпје, те онда предузимати посао односно цркве у једној парохији и свечаности одређивати и приређивати, а иначе је узалудна ствар и труд пошто ће будућност измијенити. Ваља вазда имати на уму, да неће парохије овако „к-к к-бки" остати, да ће се спајати једна с другом до одређене гранпце гледе стања и опстанка свештеничкега. Па шта да раде оправљене и саграђене цркве у тако малим парохијама, кад се буду по двије парохије трећој додавале — једном свештенпку, а куд' са звонима, или ће ћутати или ће се премјештати саборној цркви, која би већ имала звона? Главно је за сваку дану прилику свагда, која би се у једној парохији појавила, Високопречасну конзисторију извјестити, потанко и тачно, која ће према томе одређивати цијељи сходно. Тај, још и ово да рекнем треба пригодне дане тако да удеси, како би више код себе и свештенства иодручнога имати могао, те и служити с' више њих, јер би и сдужба величанственија изашла и народу повољније било с једне стране, а с друге стране, како би неки од свештеника, који нијесу вични служити у заједници поучили се, а уједно видили практичност освештања звона и других извршивања

обреда; млађи, да би се усавршавали за друге прилике, а стари, да не би у гроб лијегали, без да виде и сазнаду макар, ако им не веле вршити. 0 свему овоме вазда треба боље размишљати и боље разпоређивати, како се ни најмање неудобности не би појављивале, и које би се ако би биле могле лахко отклонити; како би све бивало, у колико је могуће на корист и напредак цркве и народа, како би све бидо умјесно и оправдано у корист општег, а не посебнога интереса. Писац овијех „неколико" редака није рад коме увриједу наннјети, нити из себнчности коме приговарати, или ти, да се покаже, да је каква главна чињеница, без које се није могло ту бити, или кога да научи, но једино „напомиње" да би у будуће свака овака дана прилика могла имати добре стране с бољим размишљањем, па Д а умјесније буде. Истина ствар је била и прошла. Али дај Боже, да друга браћа одбори на боље пођу збором и договором, па да буде све умјесније, разборитије и племенитије, као што се надати да ће и бити „ако Бог да". У будућности је идемо да видимо. У ФаковиЛима, 23./УП1. 1892. т. с. п. П. Ф.

Рукоположепи.

Вукосав МилановиЂ, из Суваје (петровачки протопрезвитерат) ђакоп и ученпк IV. разреда српско-православног богоеловског завода у Рељеву, рукоположен је за свештеника у заводној цркви. у Рељеву 9. маја 1892. и привремено је додијељен за капелана надзиратељу петровачког протопрезвитерата, да нослужује село Сувају. Петар ИванчевиЂ, монах и учитељ манастирске српско-православне основпе школе у манастиру Гомионпци, рукоположен је за ђакона 6. септем-

бра 1892. год. у селу Стапарима при освећењу цркве од Његовог Високопреосвештенства Дабробосанског митрополита. Речени Петар остао је и на даље као учитељ при школи манастирској,. Дани/10 Г. Адамовић, из Травника, свршени богословац српско-православног богословског аавода у Рељеву, рукоположен је за ђакона 6. октобра 1892. а за свештеника 11. истог мјесеца и године, и одређен је за помоћника своме старом оцу Гаври Адамовићу, пароху пмљанском.

Произведени. Гавро СтојНиЋ, свештеник (удовац) и на- | селу Стапарима (градишки протопрезвитерат), стојатељ манастира Гомионице (у бањалучком ! ироизведен је за игумана 6. септембра 1892. голротопрезвитерату), при освећењу нове цркве у I дине од Његовог Високопреосвештенства АЕ ц