Bosansko-Hercegovački Istočnik

С б. 1 и 2

Стр. 7

својом мисаоном радњом? Сва су ова питања врло природиа и коректна, нацртом којпх с највећом тачношћу означавају се два правца: Једни фактички п мисде, да, пошто је Христос један и исти, тако и релпгиозна заједннца не може трпјетп иикаквпх из мј е иа, н и как но г прогреса; други на против, као бајаги да религиозна заједнпца не може имати неизмјењнвпх форма, као да се религија закључује у релпгиозном осјећању, у индивидуалиом вјеровању. Та два типа престав.па католичанство н протестанство. Прво је оеуднло вјеру и религиозну заједницу па, заковану непокретност, која је достигла кул.чинационн пункт у XIV н XV впјеку, када се све преклонпло пред аукторитетом папиним н схоластпчкнх богослова; иа не само пред аукторитетом њнхових мнслп, но п пред аукторитетом саме форме, слова, то бјеше онда када се заказиваше смргна казан за читање молитве Господње не на латпнском језпку, онда када прост човјек не само нпје мсгао мислити о богословскпм пптањпма, кећ шта внше нпје смпо пп чптати библпју. 0 Х^-ог вијека, као реакција те мртве форме, јав.ва сс нравац религпозног жнвота, који скнда окове с мпслн и духа, п који (бјављује црава ])азума на критичку п[)овјерку свега онога, за што је бпла створена схоластнка. т. ј, за сама вјероопредјелења ЦЈжвеинх догмата заје 1,110 с авторитетом цркве, који пм је п ј лежао у основи. Пој ава та позната је у историји под | имеиом протестанства. Мистпчко начело, које је положено у основи те појаве, начело непосредног лнчног чувства бнблијске пстине, као што изгледа, закључавало јс у себн жпвотна пачела рели- ! гнозно! жпвота. Но овдје је у принципу |

лежао зачетак рационализма; чувство и разум споЈ 'ени су у акту исихнчког рада и палазе се у зависности међу собом. Одовуда се јав.ва мистицпзам првог периода протестанства п рационализам да.вег његовог развића, који је до дубине проникао сву протестаиску теологпју прошлог и прве половпне садашњег вијека. Теологија протестанска слила се с философијом. Точком таквог правца био јс Кант н Фнхте, од којих је ирви својом крнтиком доказа бића Божијега замашио поколебао ВЈ *еру у могућност достовјерног Богопознања, а за тим у могућност саме религије, не само христијанске, већ и иатуралне; посљедњи је, пак, обарао њу у самом основу, одрекавшн све оно што не може знати наш дух и што није иаше „ја". Преставницима његовим у области вјере били су најзнаменптији из философа, у почетку овог вијка: ПГелинг (у 185()ј и Хегел (1831), којп су нагнњали томе, да не само оправдају сваку у опште религију, већ по преимућству Христијанску. Шелинг је доводио религију из унутрашње природе најапсолутнијег бића, које је, по унутрашњој необходностн, свуда, на све степене бића, нројавлзајући себе саодговорним начином, достиже виши стеиен у релпгпозном сазнању човјековом. На религпју он гледа као на стварни реални појав у исторнјн човјечанства, у којему Христијанство преставља^собом виши степен самооткрића Божијег и вишу форму религиозиог живога. И Хегел је вндно у релпгпји необходну појаву у исторпји човјечанства, јер је, по његовом мишљењу, апсолутни дух, који је тражио вишу и саодговорнију форму радп својег пројављења, налазио ов,хј'с њу у јаснијем и пуннјем сазнању свог бо жанства, у каквом је одношају религија христијанска.