Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 156

в.-х. источник

Св. 4 и 5

своје религиозне спреме, јербо се она па вријеме иомрчава варљивошћу свјетском, но у сваком случају дужан је бити према сваком а особито према дјеци сасма опрезап у ријечима и дјелима, не заборављајући нп за часак да је он живи примјер побожног живота. У школи на поукама оакопа божијег н у цркви за врнјеме богослужења, свештеник, разумије се, напушта сваку мисао о свјетским бригама, јер он у тијем случајевима коначио преставља самим собом, по смнслу религиозног васпитања, прнмјер од уплива како за одрасле (у храму) тако и за дјецу. Осим тога, у свакој парохији наћи ће се вољнп пеколшсо л.удн, који се више или мање одлшсују сталном религиозном спремом, наћи ће се .људи озбиљни, у којих, не гледајући на свемоћне газдачке бриге, релпгиозну спрему ннје могла потамнити свјетска сујета. Тагсн л.удп користе се обичио с-веопП1тим уважењем, к њнма се често мпоги обраћају за рјешавање разног рода сумњи и но разумјевања, а особито вјерског значаја, јер таки човјек по општем појму, живи шбожпо ; на таке л.уде сви се угледају као на узор побожног живота, и мала дјеца свакојако зиају таке .1>уде и све, што код њих опазе да се одиоси на религиозпи живот рачунају иепогрјешнвим и истшштим, те и нехотнчно подражавају њима у појавама свога сопствепога жнвота. Живи примјери правог религиозног живота, могу са успјехом замјењени бити прнмјером побожности позајмљеннм из повјести о животу и подвизима у славу божију, светијех људи и жеиа. Свакн вјероучптел., без сумње, треба да препоручује својим учеиицпма, да читају животопнсе (биографије) светијех, а ваља да „сам налази могућност или про-

читати или испричати „житије" неколико светитеља, чији је живот нарочито поучан, те н тијем може у многим одношајима потстакпути учеипке на угледање. Простота и живост причања о животу једног или другог светог производи на све у опште таки утисак (упечатљење) о чему је већ нешто речено, какав уплив могу имати овима слична причања на не покварено срце дјечије. С' те стране, иричања о животу светих, могу потпуно замјењивати дјеци живе прнмјере побожности. Папошљетку, сваки вјероучнтељ дужан је побринутн се о томе, да би напунно душу дјечију, таким живо-дјејствујућим прнмјерима побожног живота из „житнја" светих, јер предавање закона божијег има најважнију своју цијељ, побожно васпитање дјеце, зато је свештеник као вјероучитељ свакојако дужан шшаћи вријеме и у својим поукама саопштити дјеци те иримјере побожног живота, н позвати их, да се на њнх угледају. Осим тога, вјероучитељ је дужан тражнти од ученика да сваки између њих с највећом пажњом прочита живот „крсног" или истоименог светог, и да се по могућности труди угледати се на њега у своме животу. Таки примјери побожног живота, били живи или позајмљени из „житија светих", — треба да служе дјеци снагом, против које ће се показатн немоћпом свака свјетска ништавост, толико пута не избјежна у животу, особитом сељачком у посљедње вријеме. И тако, вјероучитељи у виду побожног васпитања дјеце, дужни су свакојако како сами служити за њих примјером побожног живота, тако и ум њихов обогатити прнмјернма побожног жнвота узетим из живота светнјех.