Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 228

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

дане, јер и проста од „мједи" кадионица, која се у те дане употребљује., кад би била чиста, показивада би прави свој сјај. — Никаквих тегоба односно тога, неможе бити, када би баш ђаци морали чистити црквене ствари; у ма коју суботу послије ручка имају они времена да омету прашнну с' иконостаса и зидова, да пречисте, по томе, ако чишћење буде сваког мјесеца, то онда ствари се тако не »апрл.ају, па с тога 8а чишћење не треба много времена. И опет велим, цијељ религиозног васпитања ученика црквено парохијске или друге школе и велељепност (сјај) дома божијег, треба да буду за сваког свештеника моћним подстрекачима ва примјену у практици и срество побожног васпитања. С' намјером религиовног васпитања требало би наређивати ђацима у исто доба и вјетрење (сунчање) црквеиих одежда, у које се свештеничка лнца при богослужењу облаче (као: ризе, стихари, епитрахиљи, наруквице и др.); јер самом црквеном тутору, који се обично овијем послом бави, тешко је бринути се и 8а вјетрење (просушивање) речени црквеии ствари. Тутор повјеша у порти (огради црквеној) разне одежде, затим оде за нешто друго у цркву или свјећару, а у то вријеме птице које обично обитавају радо на звонику (торњу) и под кровом црквеним, сметају им повјешане одјеће црквене, те могу да нх оштете. — За ученике пак разастирање црквени одежда и чување истих за вријеме вјетрења то опет сачињава: „службу божију", која им даје сувишни мах осјећахва себе тако рећн: ближе Багу , и сама је собом посао у славу божију, дакле она правце води к намјерама побожног васпитања. Осим тога ученицима свакојако треба наредити да

по реду (по двоје нли по троје за један пут) послужује у олтару и у цркви ва вријеме св. богослужења: приправљају и додају кадионицу, полијевају на руке, доносе „теплоту" и т. д. Читање и пјевање за пјевиицама треба да буде обавезно ва ученике, а учитељи су дужнн пазити иа то, као на срество религио8ног васпитања дјеце, јер читање и пјевање у цркви као што непосредно пробуђује побожна осјећања, тако се и само по себи врши у елаву божију, па, свакојако, с једне стране при ближује Богу, а с друге одговора правом позиву човјека, — прослављању свога створитеља. У том погледу треба резредити посао тако, да не би ни један ученик изишао из цркве а да не уради каква год посла у славу божију (послуживање у олтару, читање и појање). Неки кажу, да сви ђаци не могу читати, пјевати и послуживати у олтару, јер прворазредци незнају сасвим читати ни пјевати. Ми на то велимо, да не можемо себи преставити, е не би учепик који је тек ступио у школу могао у цркви пјевати н. пр.: „Господн полшлВн". Разумије се, да и то треба научити пјевати да би пјевање било сложио (хармонично), но то је већ дужност учитеља, а тај посао, ваља рећи. да није тежак (т. ј. научити пјевати: Господн по/инл8н). Сви ученпци треба да стоје код десне пјевнице, (разумпје се, с' искључењем они који састављају „хор" (ијеваче) и стоје за пјевницом и чредни ученици који су намјењени иа читање (чтецм), који тако^е за вријеме читања стоје за ијевницом) да пазе и пјевају за пјевцима ко шта може, неки н. пр. знају нјевати: „Богородице д^гко, рлд8исА" и т. д., други могу пјевати: „Хкалите н < иа Господн-к"