Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 229

и т. д. „Господи полимВи", и на просителној ектенији: „Подди Господи", могу заиста пјевати сви. Због тога сваки ученик излази из цркве с радошћу и увјерењем да је и ои пјевао, читао т. ј. да ]е ири слушању свију славио Господа. Таким начином, једни ученици послужују у цркви и олтару, други читају и облаче се у стихаре, а остали участвују у пјевању, шта који може. На ту околност врло се мало обраћа пажња а међутим је она у васпитаном одношају врло важна, јер за ученика стојатп и молити се није једно и исто, пошто ои у исто вријеме участвује у појању и послуживању у цркви, а ово последње испуњава душу дјетињу правом радошћу, — а при свем том не показује ее ни сјенке од ма каква славољуба, јер у том случају они се незнано осјећају ближе Богу , служећи му не толико умом, као у молитви но и у устима и дјелима (читање, пјевање послуживање и др.) што није свакоме слободно. Завршујући ријеч о срествима побожног васпитања, дужни смо примјетити, да смо овђе расматрали само така срества,

којима се сваки свештеник и васпитач може вгодно користити за уплив код дјеце, која походе школу, и што та срества ако хоћемо њима да се користимо, ваља да се практицирају стално без икакви прекидања. По овоме примјеру, свакојако, ни једна поука закона божијег, не треба да прође без тога, да својим садржајем не упдивише на све способности у дјеце (ум, вољу и срце); учител. је дужан свакојако показивати сам собом добар примјер религио8ног-побожног живота; свештенпк пак дужан је један иут у мјесецу, нли како нађе за боље, — свакакако не врло ријетко, — позвати ученике ва чшпћење црквених ствари, и брисање праха на иконостасу и дуварима у цркви; напосљетку дужан је он примити за правило да ученици треба по реду да послужују у олтару и цркви, да пјевају и читају за пјевницама, а који још не може участвовати у пјевничком појању, треба да пјева с пјевцима оно, што може и зашто је учитељ раније ученике приправио. Превео с руског: Петар Ђенић, прото и вјероучитељ.

Мудре изреке. (Свршетак.)

128. Бог рече, и ја тврдо вјерујем; јер шта вриједи пред престолом свога творца слаби разум. „ . , г Ј Аасгпе с. о. 129. Од губитка вјере само је један корак до губитка разума; — што мање вјере у једнога народа, тим је ограии1енији. ЈЈос1ог Ез^гггго1 130. Молитва је вјерска дужност. Сви образовани народи станују у кућама;

па по томе је сасвим природно поникла у њих мисао, да и Богу сазидају кућу, гдје ће му се молити, гдје ће га у невољи и страху с надом потражити моћи. И заиста иема ва л.уде ничега утјешнијега, него мисао: да има мјесто, гдје ће Бога наћи и гдје сви заједно могу пред њим своје молитве и невоље излити. Моп1е$^гиеп, Е$ргг1 с1е 1оп /, 2§.