Bosansko-Hercegovački Istočnik

С *р. 250

као морске струје кроз васељену, — а по пекад и до самога неба, вјечнога пријестола, вјечнога Цара небескога. Умукнули су, велим, тужни гласови потлачене „раје" у околнијем предјелима, али тек онда, кад стигоше до ушију милосрднијех, моћнијех заштитника, ослободиоца...., и то послије дугога времена. Пробудила се мртва тишина, која скриваше под својијем мрачнијем велом: Дивна ио.т.а и ливаде травне Богомоље — манастире славне, Многе куле и дивне градове, Разроване премноге дворове, кроз коју могаше само слободно срце чути урљаље звјеради дивље. А оно жарко сунце, што некад помркну (ваљда је тако шћела воља највишега СудиЈе, који заповиједа својијем анђелима, да врше вољу Његову(Мат. VI. 10.), којега слушају и вјетар и море (Мар. IV. 39.), да се изрече осуда над грјешницима), открило свој жар; своје лице огледа у чаробном мору, у бајнијем ливадама, у дивнијем градовима, — дворовима, — смијешећи се на просвјету, — на пјевање — играње, — на братску љубав, — на слободу жељену. Умукнуше звјерад дивља, која на згаришту тражаше без бојазни себи жртава. Мјесто тужног урликања њихова, сада се проносе тихани слатки звуци звона на богомољама кроз романтичне долове, преко зеленијех поља и шума. А планине — кршне горе — та петвјековна кућа — трепере у неком тајанственом дрхтању. — Лахки лахор кров њих струји, а одозго све до врхова им спустио се, рекао би, плави свод небески. Не чује се у њима гласа. — Мирне су. Баш као да снивају о ономе, што је негда било. — Само по који соко прне у вис, као муња, ђе по коју хитру птицу ухвати себи за жртву, — а она одаје тужан глас. Изнурена вила (премда јој је још лице жуто и тужно) сјела на хладан камен — на гробницу неумрлог сина..., па весело гледа кроз плави свод, кроз тишину ту „онамо онамо за брда она..." Гледа онамо од куда извире Дрина и Босна, па их прати очима низ њихове плодне долине; прати све до Саве, коју радо прати до Дунава и даље и даље... Кроз тишину планинску ту заталаса по гдје кад хука Неретве, која се вере кроз гудуре, кроз ритине, бијући свуда о голо сиво камење и разно планинско дрвеће. А вила је (Неретву) слатко гледа и прати ток њезин кроз планине те, кроз плодну

Св. б

долину мостарску До ушћа јој у чаробно море. Овдје вила застане и гледа те блиставе морске вале; гледајући капне јој по која суза из веселијех очију ; шта пак значе сузе те: ко ће знати? Да се не удаљим са самога предмета, о коме Вам госп. уредниче, мислим писати, ево ћу прећи на саму ствар. Наш народ у Херцег-Босни, дочекавши одавна жељену слободу, — као озебао сунца, поче се најживље кретати и напредовати у свакоме погледу народнога развића. Најтрудољубивије прихвата се посла на пољу пољопривреде; отвара трговине; а што му је најмилије — што највише жељаше — подиже школе и цркве, та два расадника просвјете, односно богопознања и богопоштовања. Манастирима славнијем задужбииа наших старијех, — одакле се једино црпила храна духовна кроз многа времена, која је кријепила и тјешила надом у борбама, у јадима, —- у тугама, — најревносније притиче у помоћ, у цијељ обновљена, поправка, и уљепшања. Поред тога, с немањом ревности и вољом обнавља старе и подиже нове цркве мирске по свијем крајевима своје драге домовине. Све, па и пошљедну пару, не жали жртвовати па да се у цркви његовој запјева божас.твена литургнја и принесе бескрвна жртва у спомен страдалнога Христа (Лука ХХП. 19.), који со поведе од безаконика као јагње на смрт (Исаија 53. 4.); а на торањ да подигне звоно, чије звуке најрадосније слуша. Наравно, народ наш у свијем крајевима Босне и Херцеговине није могао одмах или да кажем и у једно исто вријеме, да постигне своју жел»у у томе смислу, — али је љубав, одушевљење и воља код свакога од малог до великог једнака. А „код народа свјесна и побожна всја сут јему благаја возможна". Заиста не би могао човјек вјеровати колико се по Босни, а мање више и по Херцеговпни подигло и обновило цркава, а манастира, држвм већ ни једног нема, — кога није вријеме страшнијех бура порушила до тсмеља непријатељска рука, — а да данас није по могућности обновљен и ул.епшан у Босни и Херцеговини: кад не би било „Источника", који нам у своје вријеме доноси извјешћа, о свакој појединој свечаности приликом освећања новијех цркана, звона и т. д. Такова извјешћа, осим што нам и иначе користи доносе у погледу научности, користују и тијем, што подстичу на посао неке

Б.-Х. ИСТОЧНИК