Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 251

(ако ко год имп МуХ према таквијем светиЉама), те, угледавши се на своју браћу и дошавши к себи, поднзку своје српске Дркве и српске школе у средини својој, не жалећи ни труда ни тротка. Што су поједини крајеви, односно села — општине, заостали од осталијех у томе погледу, може се рећи да је томе најглавнији узрок слабо материјално стање дотичнијех, Но ја ипак велим да то није са свијем оправдан разлог, држећи се горње изреке; јер, напошљетку, свакоме без разлике једнако су отворена врата наше зем. владе, која је уздашна, која је милостива према својијем вјернијем поданицнма, — а и Христос је рекао: „Куцајте и отворпће вам се, иштите и даће вам се" (Мат. УП. 7.). Жао ми је, госп. уредниче, што је баш наш српски народ у овијем крајевима (мене се тиче народ у овоме котару), како ми се чини, ■најљењи у иогледу подизања цркава и отпваЈМња срткијех школа , — премда је у истини врло сиромашан. Но што се тиче цркава, готово у свакоме селу има по једна а у већнјем селпма двије или три; дакле свака парохија има једну или више цркви с.амо што нијесу бага ни мало уређене, т. ј. поред саме грађевине, односно поправке зидова, кровова, патоса и т. д. оскудјевају и у сасудовима и у осталијем принадлежностима црквенијем. А школе српске ни једне немамо!!! Да је воље и жртвовања, било би и то, т. ј. ималн би' барем једну српску школу за сав котар, и чисто се згрозим, кад погледам да у сусјединијем котаревпма има не само по једна већ и више српскијех школакоје разумије се, издржавају дотичне српске општине. Али је наде, да ће се у нас скоро отворити барем и једна српско-православна народна основна школа; јер се већ о томе код некијех почела будити мисао, о чему се и радити почело. У погледу цркава већ се и код нас живље ради. Осим цркве, која се у самој вароши билећској гради трудом и трошком свега прав. народа овога котара, а уз прппомоћ високе зем виаде у Сарајеву ц осталијех дарежљивијих рука на страни: подпжу се цркве и у појединиЈех селима. На некијем мјестима тек се спремају односна срества (т. ј . потребни материјал за градњу) дочим су неке већ готове, подигнуте п освећене. Тако н. пр. житељи парохије фрањачке (у билећком протопрезвитерату), желећи одавна имати

у средини својој храм, подигоше на развалинама неке древне цркве себи цркву — дом молитве, те тако остварише ж!ељу своју. Наравно то је тек црквица, али је ипак њих стала доста и труда и трошка, док су је саградили и снабдјели принадлежностима по могућности. Ток свечаности приликом освећења исте цркве од Његовог Високопреосвештенства госп. мптрополита Серафима нећу вам, краткоће ради, описивати. Освећење извршено је својим редом, а и остало је испало по жељи. То изостављам и за то, што таковијех описа, као што горе рекох, налази се у „Источнику" доста, а свака таква прилика, с мање више разлике, једнака је. Али свакако, споменућу барем нешто, што је хвале достојно. На име: многи дарежљиви Срби и Српкиње из котара столачког, невесињског и са другијех страна поклонили су лијепијех добровољнијех прилога цркви том приликом у новцу и у осталом. А Мато Воичић и Тодор Радовић, оба из исте парохије фрањачке, даровали су цркви у готову новцу 150 форината, први 100 а други 50 форината. Свијем овијем добротворима изричем најсрдачнију захвалу, а захваљујем и осталоме многобројноме народу, који бијаше дошао на ову ријетку свечаност. Уједно нека ми буде овдје дозвољено поменутп још и мој поздравни говор, који сам говорио приликом доласка Његовог Виеокопреосвештенства госп. Митрополита пред овај св. дом. Говор је тај од прилике оваки: „БлДГОМОКЖ-ћ ГЈ1АДМИ КТ> И.ИА Гогподш". Гледајући Те у томе достојанству, у томе високом положају, — ма да бих радоено у овоме часу, приликом ступања твога у средииу свог духовиог стада, нешто проговорио пред тобом: — клецају ноге пода мном, срце ми као никада убрзало па тучс; побуда је велика, но не знам да ли ће бити снаге и средстава да се оствари. — да не остане само жеља. Но с друге стране, знајући добро, да си Ти оин овог крша, да си Срб-нашљедник први односно други Срб-Стевана Милутнновића на пријестолу Савину, —• охрабрен сам, — те ћу дакле говорити. За то дозволи ми, молим Те! Како сам невјешт говорншс п пначс, то ћу само неколике да рекнем, да се открије љубав многијех срца, т. ј. да ти кажем с колнком радошћу дочекујемо тебе данас. Радост је вслигса, описати се неда ; а само велике љубави пошље-